Док се власти хвале оперативношћу у Семберији, два села остају невидљива – селективна пажња открива праву природу „бриге за народ“
Министар саобраћаја и веза Републике Српске Зоран Стевановић истакао је да данашња посета премијера Републике Српске Саве Минића Семберији јасно показује колико су Влада и премијер оперативни и присутни на терену, спремни да директно саслушају проблеме грађана и одмах делују.
Током посете, мештани месних заједница Кацевац, Бањица, Батар и Главичице спонтано су се окупили како би премијеру изнели своје горуће проблеме. Након састанка, Стевановић је новинарима изјавио да су одмах донети озбиљни и конкретни закључци. Посебно је нагласио да ће најпознатији научник са ових простора, Васо Новаковић, сувласник и директор Института за примењену геологију и инжењеринг, урадити пројектну документацију – односно студију која ће прецизно утврдити број домаћинстава и привредних субјеката у овим месним заједницама, као и локације изворишта у непосредној близини.
„Премијер Минић је одмах одредио рокове, дао јасна решења и обезбедио средства како би се студија платила и како бисмо коначно почели да решавамо овај проблем“, нагласио је Стевановић. Министар је посебно истакао да је неприхватљиво да месне заједнице које се налазе непосредно уз реку Дрину немају адекватно водоснабдевање.
Стевановић је захвалио премијеру Минићу на разумевању проблема обичних људи, истичући да управо на овај начин функционише Влада под његовим руководством – свакодневно се суочава са проблемима, решава их без одлагања и ништа не гура под тепих. Он је изразио очекивање да ће данашњи састанак бити прави почетак решавања овог озбиљног проблема који погађа све становнике овог простора.
Председник Месне заједнице Батар Саво Остојић потврдио је новинарима да је водоснабдевање један од најгорућих проблема у овом крају, проблем који из године у годину постаје све већи и тежи. „У последње време вода коју имамо није бактериолошки исправна. У њој је највише ешерихије коли, због чега многи људи са овог подручја имају озбиљна бубрежна обољења и морају да иду на дијализу“, упозорио је Остојић, додајући да је ситуација већ достигла критичан ниво и да мештани више не могу да чекају.
Овај сусрет премијера са грађанима Семберије још једном је показао да Влада Републике Српске не бежи од тешких тема, већ их решава директно, на терену, у директном контакту са људима који те проблеме свакодневно живе.
Док је премијер Републике Српске Саво Минић у пратњи министра Зорана Стевановића обилазио Семберију и слушао проблеме мештана Кацевца, Бањице, Батара и Главичица, два села – Модран и Ченгић – поново су остала невидљива. Као да не постоје. Као да њихови становници немају исте проблеме, исте потребе и исто право да буду саслушани.
Ни у једном тренутку током посете није се поменуло водоснабдевање у Модрану и Ченгићу. Није се говорило о стању путева, о одводњавању, о здравственој заштити или о било којем другом горућем питању које годинама мучи људе у овим забаченим месним заједницама. И то није случајност. То је образац. Модран и Ченгић годинама стоје на маргини пажње власти. Сваки пут када се организује „оперативна“ посета терену, камере и микрофони се усмере на иста места, на исте месне заједнице, на исте приче. А ова два села остају у сенци, заборављена, прећутана.
Таква селективност није само немар. Она открива дубљи проблем – политику која ради за слику, а не за људе. Када се проблеми решавају само тамо где је обезбеђена публика и где се могу брзо извући политички поени, онда није реч о истинској бризи за грађане, већ о пажљиво режираној представи. А ова посета, са спонтаним окупљањем, брзим закључцима, обећањима о студијама и средствима, има управо тај мирис – мирис предизборне кампање.
У предизборном периоду све постаје хитно. Све постаје „одмах“. Рокови се постављају, средства се обећавају, научници се ангажују. Али чим се бирачка кутија затвори, хитност нестаје, а заборављена села остају тамо где су и била – без воде, без путева, без гласа. Модран и Ченгић то знају боље од било кога. Они су годинама сведоци како се пажња власти селективно укључује и искључује, у зависности од политичког календара.
Ако је Влада заиста оперативна и ако заиста ништа не гура под тепих, онда не сме да бира која ће села видети, а која ће прећутати. Проблеми у Модрану и Ченгићу нису мање важни само зато што су географски или политички мање видљиви. Они су подједнако стварни, подједнако болни и подједнако заслужни за решење.
Док се власти хвале „директним контактом са народом“, треба се запитати: чији је то народ? Само онај који је довољно гласан и довољно згодан за камере, или и онај који годинама ћути јер је научио да његов глас нико не чује? Модран и Ченгић и даље чекају одговор.
294