Неке ствари остају вјечно тајна. Али народ је одувијек знао да се иза тајне крије нагађање, а иза нагађања — искуство.
Некада давно, много прије него што су се људи научили да пишу и мјере, гледали су небо, лишће и воду. Примијетили су да послије Светог Илије сунце више не пржи као раније. Дани се скраћују, ноћи постају блаже, ваздух добија други мирис. Није им требало књиге да то знају. Доста је било да погледају. Исто тако су видјели да на Преображење гора и вода почињу да се мијењају — лист жути, камен у ријеци постаје хладнији, птице мијењају пјесму. Природа се преображава, као да и сама слави празник. Људи су само упамтили оно што су очима видјели и преносили даље. Тако су настале изреке које још и данас говоре оно што небо ћути.
Али има и већих тајни. Једна од њих живи у самом Модрану.
Прије шест стотина година, а можда и више, неки људи су стали на овој земљи и одлучили: овдје ћемо остати. Нико данас не зна тачно зашто. Можда су видјели шуме пуне дивљачи, гдје је ловац лако доносио месо кући. Можда су чули шум обилне воде која није пресушила ни у најсушније љето. Можда су осјетили земљу која, иако није најплоднија, ипак даје онолико колико треба да се преживи. А можда су имали и неко старије знање — да на овој територији ријетко пада град који уништава род, да земља не дрхти од потреса, да велике несреће заобилазе овај крај. Као да је неко давно прочитао знаке природе и рекао: овдје је сигурно.
И тако је Модран постао дом. Годинама, деценијама, вијековима. Људи су живјели од онога што им је земља давала, чували оно што су наслиједили, и вјеровали да ће тако бити заувијек.
Али природа не обећава вјечност. Оно што је некада било предност — густе шуме, богата вода, заштићеност од великих несрећа — полако је почело да нестаје. Шуме су проријеђене. Вода је оскудјела. Земља је постала мање дарежљива. А људи, заузети свакодневним бригама, све рјеђе су гледали небо и лишће онако како су гледали њихови преци. Заборављали су да читају знаке. Заборављали су да оно што је једном изабрано због обиља и сигурности може, ако се не чува, постати управо супротно.
И тако данашњи Модран полако нестаје. Не одједном, не с громом и ватром, него тихо — као што се лист жути на Преображење, као што сунце постаје милије послије Илије. Куће празне, путеви мање проходни, гласови рјеђи. Оно што је некада било разлог за живот сада је разлог за одлазак.
Прича о Модрану није само прича о једном мјесту. Она је упозорење. Природа даје, али не заувијек и не без услова. Онај ко једном прочита њене знаке и одабере мјесто за живот, мора и даље да чита. Мора да чува шуме, воду и земљу истом пажњом којом су их чували они који су први стали овдје. Јер ако престане да гледа, ако престане да памти, оно што је било благослов постаје тиха пропаст.
Неке ствари остају вјечно тајна. Али једна није: онај ко заборави како се чита природа, на крају остаје без ње. А без ње — и без себе.
129