Добро очуван стећак код гробља у Коjчиновцу, скривен готово на самом рубу њива, један је од оних споменика поред којих човјек природно застане и запита се колико је људи прије нас овуда прошло, колико се живота овдје одвијало и колико је прича остало заувијек записано само у земљи и камену.
Данас, када су околна поља дио свакодневног живота мјештана, овај камени споменик дјелује готово усамљено. Ипак, његово присуство подсјећа да простор данашњег Коjчиновца није настао јуче. Његова прошлост сеже много дубље од времена у којем су формиране данашње куће, њиве и путеви.
Ко је био кнез Коjчин?
Име Коjчиновца везује се за предање о кнезу Коjчину, а у османским дефтерима помиње се Коjчин као хришћански спахија и тимарник. Тај податак нам говори да је ово подручје и у османском периоду имало своје локалне властелинске и војничке структуре, као и становништво које је наставило да живи на овом простору након великих политичких промјена.
Само име села зато у себи носи дио историје. Топоними често преживе државе, ратове, промјене граница и читаве генерације људи. Име Коjчиновца тако може бити један од малих трагова који нас повезују са временом које је данас тешко замислити.
Простор који је памтио и Римљане
Историја овог краја, међутим, није почела у средњем вијеку. На ширем подручју Коjчиновца забиљежени су и трагови римског присуства.
Римска власт оставила је дубок траг на простору сјевероисточне Босне и Семберије. Путеви, насеља, пољопривредна имања и различити облици привредног живота повезивали су овај простор са ширим подручјем римске провинције Далмације и касније Паноније.
Због тога један стећак, ма колико изгледао усамљено, не треба посматрати као издвојен предмет. Он је дио много ширег историјског пејзажа у којем су се смјењивали народи, културе, државе и вјерска предања.
Камен који је преживио вијекове
Стећци су посебна појава средњовјековног Балкана. Најчешће су повезани са средњовјековним становништвом Босне и Херцеговине, али их налазимо и на ширем простору данашње Србије, Црне Горе и Хрватске.
Њихова посебна вриједност није само у старости. Они представљају својеврсне камене записе једног времена. На некима се налазе крстови, розете, полумјесечасти мотиви, биљни орнаменти, сцене лова, фигуре људи и различити геометријски украси. Други су потпуно једноставни, без украса и натписа.
Стећак у Коjчиновцу управо због своје очуваности представља занимљив локални историјски траг. Он није само комад обрађеног камена. Он је споменик човјеку чије име и живот више не познајемо, али чије је посљедње почивалиште преживјело стотине година.
И док пролазимо поред њега, лако је заборавити да је некада постојао човјек који је имао своју породицу, посао, страхове, радости и наде. Његово име је можда изгубљено, али је камен остао.
Предање о Алији Ђерђелезу
Око овог стећка сачувано је и народно предање које га повезује са Алијом Ђерђелезом, једним од најпознатијих јунака наше епске традиције.
Алија Ђерђелез припада оном свијету народних предања у којем се историја и легенда често преплићу. Његов лик живи у бројним пјесмама и причама, а временом су различита мјеста повезивана са његовим именом и подвизима.
Таква предања не треба посматрати искључиво као историјске чињенице. Њихова вриједност је и у томе што показују како је народ памтио одређени простор. Тамо гдје писаних извора има мало, прича се преносила са кољена на кољено.
Зато је и прича о Алији Ђерђелезу дио културног насљеђа овог краја. Она не мора бити дословни историјски запис да би била важна. Народна предања често говоре једнако много о људима који су их стварали и чували као и о личностима којима су посвећена.
Зашто су овакви споменици важни?
У времену када се стара имања преоравају, међаши помјерају, а старе стазе нестају, овакви камени споменици постају све значајнији.
Стећак код Коjчиновца налази се у простору који се мијења. Њиве се обрађују, природа расте и мијења се, а савремени живот полако потискује трагове прошлости. Управо због тога његову вриједност не треба мјерити само величином или умјетничким украсима.
Његова највећа вриједност је у чињеници да је преживио вријеме.
Неко га је прије више вијекова поставио изнад гроба. Неко други га је можда помјерао или заобилазио приликом обраде земље. Генерације су пролазиле поред њега, а он је остајао на истом простору, тих и нијем.
Данас је на нама да га сачувамо.
Камен који говори ћутањем
Можда је управо то најљепша особина стећака. Он не говори, а ипак поставља многа питања.
Ко је човјек испод њега?
Како је живио?
Ко га је оплакивао?
Како је изгледало Коjчиновачко поље у вријеме када је овај камен постављен?
Да ли су поред њега пролазили трговци, војници, сељаци и путници?
Колико је људских живота прошло поред њега?
Одговоре на већину тих питања вјероватно никада нећемо сазнати. Али управо у томе лежи његова тајна.
Стећак код гробља у Коjчиновцу зато заслужује да буде сачуван и представљен као дио локалног насљеђа. Он је дио историје једног села, али и дио много шире приче о људима који су вијековима живјели на простору Семберије.
Било да у њему гледамо средњовјековни надгробни споменик, траг давних времена или камен око којег су се кроз генерације испредале приче, вриједи га видјети.
Јер понекад највреднији историјски споменици нису они који се налазе иза музејских витрина. Понекад су то управо они тихи, заборављени каменови поред њива, које свакодневно гледамо, а ријетко се запитамо шта су све преживјели.
179