Pexels immortelleana 8511418 (1)Foto:Pexels

Слика викинга коју сви познајемо — плавокоси ратник са секиром, генетски „чист“ Северњак — не издржава сусрет са лабораторијом. Последњих година, истраживачи из Копенхагена, Стокхолма и Кембриџа секвенцирали су стотине скелета из викиншког доба. Закључак је јасан: људи које зовемо викинзима били су генетски мешавина, а значајан део тог мешања долазио је са истока — из балтичког и словенског света.

То не значи да су викинзи „били Словени“. Значи нешто прецизније и занимљивије: између Скандинавије и словенских земаља постојао је стални проток људи, жена, трговаца, ратника и гена — у оба смера.

Највеће секвенцирање викиншких скелета

Године 2020. у часопису Nature изашла је студија Population genomics of the Viking world, коју је предводио професор Еске Вилерслев са Универзитета у Копенхагену, уз Мартина Сикору, Ашота Маргарјана и међународни тим. Секвенцирали су ДНК 442 особе са налазишта од Гренланда до Украјине, Пољске и Русије, углавном из периода око 750–1050. године.

Вилерслев је резултат сажео без улепшавања:

„Резултати мењају представу о томе ко је заправо био викинг. Уџбеници ће морати да се ажурирају.“

Кључни налаз: у Скандинавију је током викиншког доба улазио генетски материјал са југа и са истока. Чак и викинзи који су живели у самој Скандинавији били су, како је Вилерслев рекао, „генетска агломерација порекла са најјужнијег југа Европе, најисточнијег истока Европе, крајњег севера и Британских острва“.

Викиншки идентитет био је културни, а не чисто крвни. На Оркнејима су у „викиншким“ гробовима лежали људи са пиктским, британским генима — људи који су прихватили нордијски начин живота, а да се генетски нису стопили са Скандинавцима. Истовремено, у самој Скандинавији било је људи са јасним нескандинавским пореклом.

Дански, шведски и норвешки викинзи ретко су се мешали међусобно. Данци су ишли у Енглеску, Норвежани на Ирску, Исланд и Гренланд, Швеђани на Балтик и даље, речним путевима, у земље Источних Словена.

Источнобалтичка крв на Готланду и у средишњој Шведској

Још прецизнију слику дала је студија из 2023. у часопису Cell: The genetic history of Scandinavia from the Roman Iron Age to the present, коју је предводио Рикардо Родригез-Варела са Универзитета у Стокхолму. Тим је пратио генетску историју Скандинавије кроз око 2.000 година — од римског гвозденог доба до данас.

Три спољна извора гена улазила су у Скандинавију, али не подједнако:

  • британско-ирско порекло било је раширено по целој Скандинавији од викиншког периода;
  • источнобалтичко порекло било је концентрисано на Готланду и у средишњој Шведској;
  • јужноевропско порекло јављало се у мањој мери.

Источнобалтичка компонента одговара становништву данашње Литваније, делова западне Русије и, вероватно, Украјине — подручју у којем су се у раном средњем веку сусретали балтички и словенски народи. На Готланд, природну капију ка истоку, тај прилив је био посебно снажан управо у викиншком и касновикиншком периоду.

Посебно је занимљиво да је тај исток био женски пристрасан: жене са источног Балтика допринеле су скандинавском генском фонду више него мушкарци из истих крајева. Родригез-Варела је отворено рекао да подаци не могу да кажу да ли су те жене дошле добровољно или не. Историја викиншких похода на исток оставља обе могућности отвореним: брак, трговина, заробљеништво.

Још један обрт: савремени Скандинавци имају мање тог страног порекла него људи из викиншког и средњовековног периода. Дошљаци су оставили траг, али нису сразмерно обликовали данашњи генски фонд. После викиншког доба дошло је до својеврсног генетског „повратка“ ка старијем скандинавском профилу.

Данска око 800. године: велики прилив са континента

Почетком 2025. у Nature је изашла студија Леа Спајдела и сарадника, High-resolution genomic history of early medieval Europe. Она је показала да је већ око 800. године, на самом прагу викиншког доба, у јужну Скандинавију ушао велики талас порекла повезаног са гвозденодобним становништвом средње Европе.

На Зеландy, срцу данашње Данске, модел „чистог“ раног гвозденог доба већ у 8. веку статистички пропада. Међу викиншким узорцима:

  • у Данској је 25 од 53 особе имало мерљиво средњоевропско порекло;
  • у Шведској 20 од 62, готово искључиво на југу;
  • у Норвешкој само 2 од 24.

Тај прилив није исто што и „словенски гени“ у ужем смислу — извор су континенталне групе из подручја данашње Немачке, Аустрије и Француске. Али он показује исту ствар: јужна Скандинавија, посебно Данска, била је отворена ка континенту у тренутку када су се на јужној обали Балтика већ кретали западнословенски народи — Ободрити, Велети, Поморјани, касније познати у нордијским изворима као Венди.

Словени у Данској: не само гени, него и гробови

Генетика се овде поклапа са археологијом. Данска је у раном средњем веку била, како историчари кажу, топионица скандинавских и словенских елемената.

Хедеби, највеће викиншко трговачко средиште на југу Јиланда, био је вишејезичан град. Хроничар Ибрахим ибн Јакуб у 10. веку описује га као велики град на крају светског океана. Археологија и писани извори слажу се: ту су живели Данци, Фризи, Франци, Немци, Швеђани и Словени. Године 808. дански краљ Годфред уништио је словенско трговачко место Рерик и преселио његове трговце управо у Хедеби. Године 1066. Хедеби су спалили западнословенски ратници.

Пољски археолог Лешек Гардеља показао је да је један од најпознатијих „викиншких“ женских ратничких гробова у Данској — на острву Лангеланду, са секиром и арапским новчићем из 10. века — вероватно припадао Словенки, највероватније са подручја данашње Пољске. Секира је јужнобалтичког, словенског типа, а сама конструкција гроба (коморни гроб са додатним ковчегом) прати словенски, а не нордијски обичај.

Истовремено, у Пољској су гробови богати оружјем дуго приписивани скандинавским ратницима. Новија анализа показује да многи од њих припадају западнословенским елитама које су користиле сличан ратнички језик предмета. Граница између „викинга“ и „Словена“ у археологији често је била пројекција 19. и 20. века, а не стварност 10. века.

Источни пут: Руси и Словени

Шведски викинзи кренули су на исток. Дуж Двине, Волхова и Дњепра основали су трговачке и војне чиниоце који ће ући у историју као Рус. У Новгороду и Кијеву они су се наметнули као владајући слој над словенским становништвом, а затим се са њим стопили. Име Русије долази од тог сусрета, не од чистог словенског или чистог нордијског корена.

Студија из 2020. нашла је у елитном ратничком гробу у Бођи у Пољској (око 1010–1020) човека са хаплогрупом I1 — типично скандинавском — али са мешавином скандинавског и источноевропског, „руског“ порекла. Припадао је кнежевској средини повезаној и са Скандинавијом и са Кијевском Русијом. У истом научном корпусу виде се и обрнути случајеви: људи словенског генетског профила у скандинавском археолошком контексту.

Словени и викинзи нису били два одвојена света који су се само сударали на бојном пољу. Били су, како је то формулисано у литератури, „тесно повезани: ратовали су једни против других, мешали се и трговали“.

Шта ово заправо значи

Популарни наслов „викинзи носе словенску генетику“ тачан је само ако се разуме као скраћеница. Наука каже ово:

  1. Викинзи нису били генетски хомоген народ. „Викинг“ је био занимање и култура — поморац, трговац, ратник — а не крвна група.
  2. Са истока је у Скандинавију улазило становништво чији генетски профил одговара источнобалтичким и суседним словенским популацијама, посебно на Готланду и у средишњој Шведској, често преко жена.
  3. Данска је била отворена ка континенту већ око 800. године, управо када су западнословенска племена држала јужну обалу Балтика. У Хедебију су Словени живели, трговали и ратовали.
  4. Проток је био двосмерни. Скандинавски гени отишли су у Енглеску, Ирску, Исланд, Балтик и источну Европу; источноевропски и балтички гени ушли су у Скандинавију.
  5. Данашњи Данци, Швеђани и Норвежани нису „викинзи у епрувети“. Страно порекло из викиншког доба у данашњој Скандинавији је слабије него што је било тада.

Еске Вилерслев је то рекао најједноставније: викинзи су се често размножавали са људима из других делова света. Понекад су се насељавали ван Скандинавије и мењали тамошњи генски фонд; понекад су се враћали кући и доносили туђе гене и црте са собом.

Плави мит о чистом Северу није пропао због идеологије. Пропао је због костију. А у тим костима, поред нордијског, има и истока — балтичког, словенског, континенталног — јер је Балтик у 9. и 10. веку био пут, а не зид.

154
Sva autorska prava modran.com
Preuzimanje ovog teksta podrazumjeva da se navede izvor kao i da postavite url vezu prema ovom članku.