Прича о досељавању Трифковића (Ђокића) у Букову Греду
I Повратак у прошлост: Од Витинице до Букове Греде
У другој половини XIX века, тачније између 1880. и 1885. године, подножјем Мајевице и према равном Семберији дували су ветрови великих промена. У то доба, домаћин Ђока Трифковић одлучио је да крене у потрагу за новим имањем и бољим сутра за своју чељад. Његова рођена браћа, Стево и Тома, остали су на вековном огњишту у Витиници, док је Ђока са женом Савком и три млада сина — Лазаром, Мићаном и Симом — решио да пређе пут до Модрана и свој дом створи у засеоку Букова Греда.
Када су стигли у Букову Греду, затекли су предео обрасао густом, скоро нетакнутом шумом. Домаћинства је било свега пет, а чак 90% површине засеока чиниле су вековне храстове и букове шуме. У Буковој Греди Ђока је тада затекао следеће породице:
- Тодоровић Ђоку и Цвијетина,
- Видовић Панту са оцем,
- Домаћинство Стојана и Пајка (чија се кћер Драгиња касније удала у Попове за Кубић Перишу, а кћер Спаса за Симиће),
- Домаћинство оца Боривоја Симића,
- И још једно затечено домаћинство (укупно 5 домаћинстава).
II Нови почетак и подизање огњишта
Без грађеног дома, Ђока је на земљи затекао само стару сточарску кошару (наслон). Својом снагом и вештим рукама одмах се латио посла да је прилагоди за породични живот: забио је четири јака дрвена дирека у земљу, међусобно их повезао чврстим гредама и испуне улепио блатом. Тако је скромна кошара постала њихов први топли дом, место у којем се касније родио и његов четврти син Ђорђо.
У средишту тог скромног дома Ђока је направио огњиште и сач под којим је Савка пекла хлеб под пеком. Са верига изнад ватре уздизао се дим из котлића у коме се спремала храна за бројну чељад. Поред четири сина, Ђока и Савка су имали и две кћери — Бојану (која се касније удала у Којчиновац за Драгић Ђорђа) и другу кћер која се удала у Загоне.
III Крчење шуме, плодна земља и Ђурђевданско знамење
Дан за даном, Ђока је са својим стасалим синовима крчио густу шуму и гуштару, освајајући стопе обрадиве земље. Напорним радом, знојем и истрајношћу, Трифковићи су проширивали своје њиве и имање, пуштајући дубоко корење у тло Букове Греде.
По свом родоначелнику Ђоки, ову фамилију комшије и мештани су често називали и њиховим алтернативним, односно паралелним презименом — Ђокићи. То дупло презиме остало је као живи спомен на човека који је са четири дирека и нешто блата започео нову лозу у овом крају.
А оно што их је кроз све деценије и тешка времена спајало, давало им снагу и чувало духовни мир, била је њихова крсна слава — Свети великомученик Георгије (Ђурђевдан). Када би стигао мај и Ђурђевдански дани, у дому Трифковића-Ђокића ломио би се славски колач, палила свећа и узносиле молитве за здравље, напредак и сећање на претке који су из ничега створили имање на Буковој Греди.
Ова прича сачувана је захваљујући драгоценом рукопису и сећању Воје (Тоше) Трифковића (1922–2013) из Букове Греде.
133