Бемоград и Сарајево на ивици највеће кризи у последњој деценији: Једнострано протеривање дипломата и оштре реакције из Бањалуке прете да потпуно уруше Дејтонски споразум.
Одлука министра спољнигх послова Босне и Херцеговине Елмедина Конаковића да прогласи persona non grata двојицу дипломата из Амбасаде Републике Србије у Сарајеву (војног аташеа и саветника БИА) додатно је заоштрила већ крхке односе између Београда и Сарајева. Pотез је образложен реакцијом на догађаје у Србији и присуство амбасадора БиХ у Београду сахрани Ратка Младића.
С обзиром на политичке последице, овакав корак се не може посматрати као потез који ће унапредити односе, већ као одраз дубоке институционалне и политичке кризе.
Политичка позадина и уштапнички односи
- Ескалација дипломатског сукоба: Протеривање дипломата и најава свођења односа са Србијом на минимум представљају највећи дипломатски сукоб у региону у последњих неколико година. Овакав потез сигурно неће допринети бољој сарадњи, већ проширује јаз између две суседне земље.
- Унутрашњепортијски и изборни мотиви: Део аналитичара истиче да овакви радикални потези често служе за прикупљање политичких поена на унутрашњем плану, посебно међу бошњачким бирачким телом, приказујући се као одлучан одговор на политику Београда.
Уставна и институционална криза у БиХ
- Оспоравање надлежности: Из Републике Српске (пре свих од стране српског члана Председништва Жељке Цвијановић) брзо је реаговано подсећањем да је за вођење spoljne politike по Дејтонском споразуму надлежно Председништво БиХ, а не самостално министар. Тиме овај потез додатно урушава институционални консензус унутар саме БиХ.
- Продубљивање унутрашњих подјела: Уместо да делује као фактор стабилности, оваква једнострана одлука продубљује кризу поверења између ентитета. За Републику Српску, која са Србијом има Споразум о специјалним и паралелним везама, овакви потези Сарајева виђени су као директан напад на њене виталне интересе.
Да ли је ово „ексер у сандук” БиХ?
Иако дипломатске кризе овог типа значајно слабе оперативност државних институција БиХ и показују да у Сарајеву не постоји јединствена спољна политика, преурањено је говорити о коначном распаду. Међутим, сваки једнострани потез без сагласности сва три конститутивна народа слаби унутрашњу кохезију Босне и Херцеговине и удаљава је од стабилности.
Уместо изградње мостова и јачања економске сарадње, овај догађај је вратио реторику у оквире деведесетих година, остављајући односе Београда и Сарајева на најнижем нивоу у протеклој деценији.
144