Фото:Г.М.Аврамовић
Овако умире завичај: Док политичари ћуте, у Модрану се гасе свјетала и затварају капије
Потпуно разумјем твоју фрустрацију и осјећај напуштености — кад гледаш своје мјесто како тихо гаси свјетала, тешко је остати равнодушан. Твоје запажање преточено је у тексту који дубље осликава ту горку реалност Модрана:
Модран: Тишина која каже да село умире
Вријеме између два изборна циклуса у Модрану није донијело ништа осим још једног слоја прашине преко заборављених обећања. Када се подвуче црта под све што је требало и могло да се уради, остаје сурова чињеница — у нашем селу није урађено готово ништа.
Асфалт је остао тамо гдје је био и прије неколико година. Ни један једини километар новог пута није положен, нити је водоводна мрежа продужена да напоји оне који су још увијек ту. Дом културе, некадашње срце окупљања и смијеха, данас стоји као хладан споменик прошлости — мјесто је потпуно мртво, без догађаја, без живота, без омладине. Чак су и путеви кроз село препуштени зубу времена, а о баналијама попут пошљунчавања непотребности је и говорити. Безнађе се најбоље види у ситницама које животе значе: чак ни оштећени саобраћајни знаци нису замјењени. Опасне кривине код куће покојног Неђе Деспетовића и код Илије и Милана Аврамовића и даље стоје необиљежене, као да је и безбједност оних малобројних који овде возе престала да буде било коме важна.
Једина искре која би се могла назвати позитивном јесте пуштање у рад оптичког кабла, али и та брза веза са свијетом остварена је полувично — умјесто да цијело село добије оптику и ухвати корак са савременим добом, већина је опет остала у мраку. А апсурд је у томе што нам оптика данас служи углавном за то да лакше разговарамо са онима који су већ отишли.
Живјети у Модрану постало је синоним за безнађе. Куће се полако затварају, а младих људи готово да више и нема — аутобуси и аутомобили већ годинама возе у једном смјеру, ка иностранству, одакле се мало ко враћа да остане. Оно што највише боли јесте чињеница да из године у годину чак и наши људи из дијаспоре све рјеђе долазе. Они који и сврате, задржавају се све краће, као да више ни у завичају не могу да пронађу онај мир и топлину због којих су некада долазили.
Модран полако умире, не због тога што то његови мјештани желе, већ зато што су заборављени од свих.
516