Нема хљеба а сада нема ни игара
Ако вам се чини да су овогодишњи избори некако „клизнули” мимо нас, без уобичајене драме, огромних шатора, гулаша и бучних трибина, у праву сте. Кампања 2026. године јесте најтиша у новијој историји. Али та тишина није знак да су се страсти смириле нити да је политичка сцена постала култивисанија. Она је дијагноза.
Нестанак чак и оних лажних, рутинских обећања на која смо навикли сваке две или четири године поручује само једно: процес се формализовао до те мере да су политичке елите процениле да им се грађани чак ни као публика више не исплате.
Два паралелна универзума
Одувек је постојала дистанца између оних који владају и оних који од њиховог владања преживљавају, али 2026. године та провалија је постала коначна. Постали смо два потпуно одвојена свијета:
- Свијет сналажења: Грађани који кроз свакодневну гимнастику с ценама, рачунима, одласцима лекару и образовањем деце сами себи стварају систем тамо где га нема.
- Свијет наметника: Политичка класа која живи искључиво од капацитета овог првог свијета да се снађе и преживи.
Када у кампањи нема чак ни обећања, то значи да су реторичке маске пале. Обећање је, макар и лажно, некакав облик признања да опозиција или власт нешто дугују бирачу. Одсуство обећања поручује: „Зашто бисмо вам било шта нудили када систем већ функционише за нас, а ви сте научили да се сналазите сами?”
Дигитални збег: Зашто је све пређено на интернет?
Селидба кампање на Инстаграм, ТикТок и платформе није само питање уштеде новца, иако је дигитални маркетинг далеко јефтинији од закупа билборда, штампања плаката и организације скупова. Главни разлог за бег на мреже је губитак стида и страх од живе речи.
Сусрет „очи у очи” са бирачем на тргу или у месној заједници носи ризик. Жив човек може да постави питање, да добаци, да покаже гнев или да једноставно каже да је доста. Дигитални банер или спонзорисана објава на мрежама не могу да добију шамар реалности. Спонзорисани видео је сигурна зона: екран је стерилан, коментари се могу префилтрирати или блокирати, а порука пласирати директно. Када окаче банер на мрежи, они не траже дијалог — они се оглашавају. Нема потребе за оним минимум стида који би човек морао да има док гледа комшију у очи и обећава му асфалт који није поставио последњих десет година.
Изборни апатизам и личне одлуке
Није чудо што је осећај безнађа код многих прешао у хроничну рефлексију. Када видите да се политички процес свео на дигиталне формуле и тихе међусобне договоре, реакција је или одлазак из земље или потпуно повлачење у сопствену тишину.
Савет „бјежите” није проистекао из каприца, већ из суровог реализма оних који више немају снаге за борбу са ветрењачама. Остати и гледати како систем производи депресију није лак избор, али је за многе једина реалност.
Ваша одлука да задржите свој избор за себе — било да је то бели листић, бојкот, закруживање било кога или одбијање да уопште приђете бирачком месту — представља последњи балон приватности који вам овакав политички систем не може одузети. У времену када се сваки клик и сваки поглед анализирају кроз алгоритме кампања, ћутање постаје једина аутономна зона.
Овогодишња тишина у кампањи зато није случајност. Она је огледало потврде да су се они који воде процесе потпуно одвојили од оних који те процесе плаћају. Да ли ће та тишина прерасти у потпуно гашење интересовања или у неки будући, ненајављени бунт — остаје да се види. Али једно је сигурно: сналажење више није само начин преживљавања, постало је наш једини паралелни систем.
Да ли би желео/ла да у овај текст убацимо још неке специфичне локалне теме или примере који су обележили ову годину, или ти овакав тон у потпуности одговара?
203