Прибој је једно од највећих и најљепших мјеста на подручју општине Лопаре и налази се на сјевероисточним обронцима планине Мајевице. Пар сличица уз покоји коментар можда и успију да посјетиоцу на овој страници мало поближе прикажу изглед прибојског крајолика. Поглед са мајвичких брда на Прибој дочарава живописност једног типично брежуљкастог подручја које је заступљено у већем дијелу МЗ Прибој.
Близина језера Снијежница, које се користи за регулацију нивоа ријеке Јање за потребе ТЕ Угљевик, је посебно интересантна у љетном периоду за житеље овога краја, како за купање и рекреацију тако и за риболов.
Тачније речено мјесто се налази поред магистралног пута Бијељина-Тузла и дијели га “добрих” тридесетак километара од Тузле, Зворника, Бијељине и Брчког. Kроз мјесто протиче ријека Јања, чији се извор налази испод самог врха Мајевице. Иначе мјесто је повезано аутобуским саобраћајем са свим већим градовима широм РС, Федерације БиХ и Републиком Србијом.
Историја
Прибој као насељено мјесто се спомиње још у 16. вијеку у књизи академика Миленка С. Филиповића „Мајевица – с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба“ издатој 1969. године, пише да се Прибој као насељено мјесто са православним становништвом спомиње још давне1528. године. Прибој као насељено мјесто се још помиње у Турским пописима зворничког санџака из 1519 и 1533. године. У то вријеме православно становништво је живјело и у селима Тобут, Пељаве, Подгора, Липовице и Лабуцка.
Историјских споменика који би подсјећали на неке становнике који су живјели на овом простору има на брду Руст изнад Прибоја, поред пута уз брдо Ђеруша, на породичном гробљу породица Петковић и Томић, на граници између Прибоја и Тобута и још у неколико села на подручју Мајевице.
Што се тиче самог имена мјеста Прибој постоји верзија о томе како је име постало; у вријеме напада Турака на Теочак и његовог освајања, у садашњем Прибоју је била смјештена војска која се припремала за борбу у освајању Теочака. То место је било уз мјесто борбе, или при мјесту борбе тј. при боју, па су му дали име Прибој. У томе прилогу говори да у дијелу Прибоја који се зове Kолобара, постоји пољана под називом “Војничко поље”.
Пошто су у средњем вијеку овим просторима Балкана често харале куга и многе друге заразне болести од којих је у појединим селима умирало готово сво сеоско становништво, тако да је ово подручје било слабије насељено, истовремено су у Црној Гори и Херцеговини била честа исељавања становништва прије свега због тешке економске и животне ситуације као и честих крвних освета, што је можда био и један од разлога њиховог досељавање на Мајевицу и подручје Прибоја.
Прибој је у неку руку једно насеље које се у много чему разликује од осталих подмајевичких села. То је слободно се може рећи једна урбана средина, која је прије многих подмајевичких насеља па и самог општинског центра Лопара, имала изграђене основне објекте инфраструктуре.
За вријеме владавине Аустро- Угарске монархије, кроз Прибој је изграђен пут Бијељина- Угљевик- Теочак- Прибој- Лопаре- Тузла који је грађен крајем 19. и почетком 20. вијека.
Основна школа у Прибоју је почела са радом 1880. а прва црква је саграђена 1883. године. Пред сам почетак Другог свјетског рата, 1937- 1938. године у Прибоју је изграђена ветеринарска амбуланта, а такође и зграда за потребе љекарске амбуланте и стан за љекара.
Послије завршетка Другог свјетског рата саграђени су: дом културе, здравствена амбуланта, асфални пут Бијељина-Тузла и многи други објекти од посебног значаја за становништво Прибоја и околине.
Преузето:Прибој мајевичи
252