Село, а има базен, неколико фабрика, сијасет трговина и кафана, више становника него многе општине у Српској. А од недавно имају и свог прволигаша. Фудбалски клуб Задругар из Доњег Црњелова у суботу се пласирао у Прву лигу РС.
Од тада се око младих семберских фудбалера плету разне приче и нагађања. Је ли их изгурао СНСД? Јесу ли купили одлучујућу утакмицу, или су “завршили” судије”? Из управе клуба тврде да су све то празне приче: само фер игра, ништа друго!
Успјех Задругара за многе је био сензација. За многе, али не и за мјештане Црњелова, села надомак Бијељине, које је некад било познато по највећем броју камиона “тамића” по глави становника у цијелој Југославији.
Они су одавно навикли да буду најбољи и први – у свему чега се дохвате.
– Ето, сад имамо и прволигаша, још да позориште отворимо, да доведемо оперу у Црњелово, па Бог да нас види! Ни Бањалука нам неће бити равна – каже један мјештанин.
Шали се? Враг ће га знати. Са њима никад ниси начисто. Они су одавно своје Црњелово (само)прогласили “селом добрих домаћина”. Лијепо пише на табли.
Пише и да Црњелово, које је административно подијељено на 2 мјесне заједнице, Горње и Доње Црњелово, а у стварности живи као једно село, и да има 3.290 становника. То је по попису из 2013. године. Данас их, веле, има више од 4.000.
И веле да Црњелово има “42 пословна субјекта”, укључујући бензинске пумпе, млинове, печенајре, фабрике, пољопривредне апотеке, трговине, откупне станице…
Ето, Црњелово је не само највеће село у Републици Српској, него вјероватно и једино село које има – градоначелника. Доктор Љубиша Петровић, син јединац једне од најстаријих породица у Доњем Црњелову, заселак Вруља, истина, није градоначелник Црњелова, него Бијељине. Али, он и данас живи у свом селу.
Ето, то и такво Црњелово има најмлађи и најуспјешнији тим у свим лигама Републике Српске: просјек “старости” 20 година, достигнућа невјероватна. Прије 2 године су, на изненађење многијх, “упали” у Другу лигу РС, данас су прволигаши.
– Наш капитен, голман Дражен Kрајишник, и замјеник капитена Рајко Радовановић имају заједно 38 година. И тако заједно су млађи од неких капитена друголигаша, против којих су играли – каже спортски директор Задругара, Зоран Симић, који је, све до лани и сам играо за овај клуб.
Подсјећа да је млади голман Kрајишник за 23 кола друголигашког такмичења примио само 9 голова и да је најзаслужнији за импресивну гол разлику, којом су се Задругари прославили минуле сезоне.
– Још не могу да вјерујем шта нам се све издешавало. Да ми је неко рекао да ће Митар Дубаи (Славиша Митровић) тренирати Задругар и да ће нас увести у Прву лигу, рекао бих да је луд – каже одушевљено Зоран.
Еуфорија још држи и предсједника Kлуба Мићу Живића, али он, уз све похвале играчима, навијачима и селу, директорски вјешто покушава да у разговор “уметне” и спонзоре. Зна се од чега се живи.
А зна се и да је Живић, окретни диреткор Пољопривредне задруге “Повртларство”, прошао школу СНСД. И добро испекао занат. Био је 12 година одборник Додикове странке у Скупштини града Бијељина.
Ипак, Живић тврди да Задругар није СНСД-ов клуб и да Црњелово није подијељено у страначке таборе.
– Ма какви, свак своје зна, али сви смо ми комшије, живимо заједно и заједно навијамо за своје фудбалере – каже Живић.
Признаје међутим, да његов комшија др Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине, ниједном није био на утакмици Задругара. А на утакмицама се, и усред сезоне радова, чак и кад је у селу велика свадба, окупи и по 500 гледалаца.
Градоначелник Петровић није одговорио на питање Српскаинфо да ли навија за Задругар. Истина, он новинаре најчешће игнорише, тако да су и много битнија питања остала без одговора.
Питање које су, након освајања првог мјеста у Другој лиги РС – Исток, себи морали поставити фудбалери и руководство Задругара гласи: да ли ће прихватити да играју у Првој лиги или ће остати друголигаш?
Звучи бесмислено, али није. Јер, ако кажу судбоносно ДА, ваља спремити најмање пола милиона KМ, колико кошта лиценцирање фудбалера и испуњавање још неких услова за прволигашки статус, укључујући и опремљеност стадиона у Црњелову.
– Ми желимо да играмо овђе, у свом селу, пред својом публиком. Све друго не би имало смисла – каже Мићо Живић.
Не би имало смисла ни да фубалери освоје упад у Прву лигу, а да их руководство клуба ладно искулира. Па су Мићо Живић , Светозар Љубојевић, Јанко Стевановиц, Мико Јовановиц и остала екипа одлучили: идемо у Прву, само јако!
За Зорана Симића то је велики изазов. Још се презнојава кад се сјети како су малдиће од 17 година гурнули у машину, да се у грубој и тврдој Другој лиги РС фајтају са искусним, дупло старијим и снажнијим фудбалерима. Био је то, признаје, велики ризик. Kоји се исплатио.
Прва лига је изазов и за Рајка Радовановића (19), младог фудбалера који је управо завршио Економску школу и прославио матурско вече.
Djevojčice ga šacuju, momci se bore da budu njegovi drugari, popularan je, kako i prilični fudbaleru prvoligašu. Ne krije da mu sve to prija. Ali, uskoro će i on morati da odgovori na jedno teško pitanje.
Pročuo se po dobroj igri i već ima ponuda – iz inostranstva.
– Ne znam šta ću. Ako odem, nedostajaće mi zavičaj, moji drugari, ovo lijepo selo i još ljepša druženja. Ako ne odem, bojim se da ću se pokajati. A opet, vjerovatno ću ostati, mlad sam, hoću da uživam u igri, valjda će biti još prilika da se ode u inostranstvo i zarade pare – priča Rajko.
Zoran Simić, stariji i iskusniji, kaže da sve zavisi od ponude.
– Nećemo ga dati za kantu ribe – kaže vispreno.
Mada je samo jedan od njih rođen i odrastao u Crnjelovu, dok su ostali iz Bijeljine, Crnjelovčani su mlade fudbalere zavoljeli kao svoju djecu. Nekako im se uklapaju taj imidž dobrih domaćina, koji ne vole da gube.
Извор:Инфо Бијељина
102
