Ово село се налази сјеверно од Бијељине, од центра града је удаљено 11 км. По попису из 2013. године ово село је имало 2566 становника, од којих се 99,14 % изјаснило према етничкој припадности да су Срби. У односу на попис становништва из 1991. године број становника овог села се знатно смањио. На територији овог села данас постоје двије православне цркве: „Светог Саве“ и „ Св.Апостола и јеванђелисте Марка“, као и заједничко сеоско гробље. Сеоска слава или „молитва“ је „Мала Госпојина“, док махала Гојсовац слави „Тројице“ а има сеоско гробље које је заједничко са Тријешницом. Батковић је подијељен на дијелове – засеоке или „махале“: Гајићи, Гојсовац, Каравласи, Клис, Липовица, Марићи и Мала Обарска.
Настанак села и његовог имена:
Ово село је постојало пуно прије „Београдског мира“ и 1739.године. Настанак села је везан за долазак Славена на просторе Семберије. Да је на мјесту данашњег Батковића још у праисторији постојало насеље, данас нам доказује случајни налаз бронзане келт-сјекире на локалитету Врела у селу Батковић, датиран у Ха Б период (1000-750. год. п.н.е.). На подручју Батковића је такође откривено словенско насеље из периода раног Средњег вијека. У вишегодишњим истраживањима, која је на локалитетима Јазбине и Орашчићи у Батковићу провела Ирма Чремошник, откривен је велики број земуница, керамике и других материјалних остатака који припадају раном Средњем вијеку (период од ВИИ до XII вијека). (Археолошки лексикон, том 2, стр. 89.). У засеоку села Батковића Гојсовцу откривено је насеље које по типологији пронађене керамике припада раном Средњем вијеку (Ирма Чремошник, Јазбине и Орашчићи, Батковићи, Бијељина – славенска насеља, Археолошки преглед, број 12. Археолошко друштво Југославије, Београд, 1970., стр. 151-152)
Село Батковић се први се пут под тим именом спомиње у османском попису из 1548. године. Поред Батковића, у том османском дефтеру се спомиње и Гојсал-селиште као посебно село, или напуштено село, пошто се назив „селиште“ давао пустим селима. Ово село се налазило на мјесту данашњег Гојсовца, засеока или „махале“ села Батковића. Гојсал-селиште је своје име вјероватно добило по својим насељеницима који су ту раније живјели прије османских освајања, Гојсалићима, којих данас има пуно у Хрватској. Батковић је највјероватније своје име добио знатно касније и то по старој беговској породици Батковић на чијем се тимару налазило. Најпознатији припадник ове породице је Махмуд Батковић, који је уписан у попис босанских спахија из 1711. године у битци на ријеци Пруту у Русији. Неки историчари данас непознато село Мирковце лоцирају на мјесто Батковића, што је по мени погрешно. Позната је чињеница да се до недавно један дио бијељинског насеља Дашница називао у нашем народу Мирковци, па то село требамо тражити на том подручју.
Предања о насељавању села и становништво:
У Бечком рату и ратовима који су слиједили након њега Батковић је био уништен и опустио. Село је поново обновљено послије 1739. Године, када га населили досељеници из источне Херцеговине и Црне Горе. По народном предању у Батковићу је прије око 150 година било само шест колиба, док је сва земља у и око села припадала шесторици бегова. Истраживањем османских дефтера и архивских докумената утврдио сам да је ово предање потпуно тачно, те да је земља у Батковићу припадала овим беговима: 1. Пашић Јусуф-бег из Бијељине имао је посједе у Батковићу-Гајић махала, 2. Пашић Али-бег из Бијељине имао је посједе у Батковићу-Липовица, 3. Пашић Хасан-бег из Бијељине имао је посједе у Батковићу-Гајић махала и Каравласи, 4. Пашић Хусејн-бег из Бијељине имао је посједе у Батковићу- Марић махала и Клис, 5. Фидахић Махмуд-паша из Зворника имао је посједе у Батковићу-Клис, Батковић-Липовици и у Малој Обарској и 6. Смаил-бег Салихбеговић из Бијељине имао је посједе у Батковићу-Гајић махала, Батковићу-Клис и Батковић-Липовици. Према предањима, највећи дио мјештана овог села се доселио из Херцеговине, док је други, мањи дио, поријеклом је из Црне Горе, а нешто мјештана је поријеклом из Србије и Срема. По предању, први се у Гајић махалу доселио Никола Гајић из Црне Горе. Он је имао три сина: Гајицу, чији се потомци данас презивају Гајићи, Рајка и Софренија од којег су настали Николићи. Гајићи славе Никољдан. Други по реду су Ерићи који су се доселили из Херцеговине и они славе Стјепањдан. Од Ерића су настали: Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су настали: Мичићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи. Глигићи су дошли из Херцеговине, као и Арсеновићи који славе Срђевдан, Трифуновићи који славе Савин дан дошли су из Лопара, Докићи који славе Срђевдан дошли су из Херцеговине –дошла су два брата, Бирчаковићи који славе Ђурђевдан дошли су из Бирча, Бобићи који славе Лучиндан дошли су из Бачке преко залеђене Саве, Лазићи који славе Ђурђевдан дошли су из Тобута, а поријеклом су из Црне Горе, Урошевићи који славе Ђурђевдан дошли су из Србије, Оџаклићи који славе Аранђеловдан дошли су из Оџака, а поријеклом су из Црне Горе, Башчовановићи, који славе Аранђеловдан, дошли су из Тобута, а поријеклом су из Црне Горе, Марковићи, који славе Никољдан, дошли су из Кораја а поријеклом су из Црне Горе, Зекићи,који славе Аранђеловдан, дошли су из Тобута, а поријеклом су из Црне Горе, Преловци, који славе Лазаревдан, дошли су из Брда у Црној Гори, Рончевићи, који славе Ђурђевдан, дошли су из Брда у Црној Гори, Костантиновићи су дошли из Босанске Костајнице. Више породица се населило у Батковић из осталих семберских села, а њихово изворно поријекло је такође из Црне Горе и источне Херцеговине. То су: Кајмаковићи (Стјепањдан) дошли су из Модрана, Лазићи, раније Василићи, дошли су из Криве Баре, Максимовићи (Стјепањдан) дошли су из Дворова, Милићи (Лучиндан) дошли су из Даздарева, Шовићи (Ђурђевдан) дошли су из Обарске, Лазићи (Јовањдан) дошли су из Обарске, Тукићи (Аранђеловдан) дошли су из Новог Села, Иванићи (Никољдан) дошли су из Броца. У Обарској живи више породица које тачно не знају своје поријекло, али претпостављају да су се њихови преци доселили из Црне Горе, а то су: Деспотовићи (Марковдан), Дмитрићи (Лазаревдан), Манојловићи (Јовањдан), Ђукићи (Јовањдан), Ракићи (Лазаревдан), Станишићи (Ђурђевдан), Божићи (Јовањдан), Алексићи (Јовањдан), Васиљевићи (Никољдан), Пасторковићи (Никољдан), Глишићи (Ђурђевдан), Марићи (Јовањдан), Станаревићи (Аранђеловдан), Симикићи (Јовањдан), и Крстићи (Ђурђевдан).
Напомена: У ова етничка истраживања нису укључени становници махале Каравласи, пошто они немају српско поријекло, него су румунског (влашког) поријекла.
Напомена моје је мишљење да су то Роми који су дошли из Румуније гдје су и примили Православље.
Пише: Сауд Грабчановић
144
