Каравласи у Босни и Херцеговини: Историја, идентитет и традиција

Каравласи (познати и као Црни Власи или Коритари) представљају специфичну и јединствену етничку групу која вековима живи на простору Босне и Херцеговине, претежно у Републици Српској. Иако су антрополошки и пореклом део ширег ромског народа, они су кроз историју потпуно изгубили свој изворни ромски језик и обичаје, примивши румунски језик и православну веру.

Порекло и процес романизације

Корени Каравласа везују се за просторе данашње Румуније (некадашње кнежевине Влашка и Молдавија), где су провели дуг временски период под робским или полуслободним статусом. Живећи окружени већинским румунским становништвом, они су као малобројнија заједница прошли кроз интензиван процес романизације (румунизације).

• Језик: Свој првобитни ромски језик су у потпуности заменили старим дијалектом румунског језика (банатско-олтенски дијалекат). Данас на простору БиХ готово сви Каравласи говоре српским језиком као матерњим, док се румунски делимично очувао међу старијим генерацијама.
• Вероисповест: За разлику од већине других ромских скупина на Балкану, Каравласи су искључиво православне вероисповести, коју су такође примили током боравка у Влашкој.

Након укидања ропства у Румунији средином 19. века, Каравласи крећу у велике миграције према западу, насељавајући у компактним групама североисточну Босну, Славонију и делове Србије.

Географска распрострањеност у БиХ

Данас Каравласи у највећем броју насељавају североисточни део Босне и Херцеговине — регије Семберије и Мајевице. Посебно су препознатљиве три скупине:

1. Мајевичка скупина: Живе у селима у подножју планине Мајевице.
2. Семберске скупине: Насељени су у два велика семберска села у околини Бијељине — Модран и Батковић, где представљају добро интегрисане и угледне чланове заједнице.

Поред Бијељине, значајан број Каравласа живи и на подручју општина Власеница и Лакташи (село Деветаци).

Традиционална занимања: Од дрвета до музике

Историја Каравласа је нераскидиво везана за њихов занатски рад, због чега су у народу често називани и Коритари.

Стари занат (Коритарство)

У прошлости, њихово главно занимање била је израда предмета од дрвета. Били су врхунски мајстори у прављењу кућног посуђа, оруђа, варјача, коса за траве, а нарочито великих дрвених корита (за прање веша, мешење хлеба или купање). Своје производе су правили од врбе, тополе или јавора и продавали их околном сеоском становништву.

Музичка традиција

Средином 20. века, са масовном појавом пластике и индустријских материјала, потреба за дрвеним посуђем је нагло опала. Каравласи су били присиљени да промене занимање, те су се у великој мери окренули музици.

Семберска села Модран и Батковић постала су надалеко чувена управо по каравлашком оркестрима и виолинистима. Њихова музика, која представља јединствен спој романских мелодија, ромског ритма и локалног балканског фолклора, постала је заштитни знак слава, свадби и народних весеља широм Семберије и Мајевице.

Друштвени и правни статус

Иако су Каравласи етнички посебни, они се данас у правном систему суочавају са специфичним статусом:

Правни статус: Каравласи немају посебно признат статус самосталне националне мањине у Босни и Херцеговини (укључујући Републику Српску). У званичним документима и пописима становништва, они се углавном изјашњавају као Роми (на основу далеког порекла) или као Срби (због православне вере, језика и културне асимилације), док у свакодневном животу љубоморно чувају своје каравлашко име и традицију.

AI