Семберски каубоји |

У то вријеме за Бијељину се знало као за мјесто гђе се снимају југословенски вестерни, ни по чему другом. Долазиле новине и телевизија, долазили људи да нас виде – прича Јусо
Kако вријеме одмиче, прича ђелује све даље и нестварније. Да нема црно-бијелих слика и исјечака из новина, ко би вјеровао да су се по Бијељини и околини снимали каубојски филмови. Један од ријетких који зна ту причу, јер је у њој директно учествовао, је Јусо Муратовић.

Филм му је обиљежио живот, јер и сада ради у бијељинском биоскопу. Објашњава нам како је седамдесетих и осамдесетих година вестерне снимала екипа коју је чинило шаролико друштво: Хари Џексон, Ђорђе Настић, Ото, Жак…- Све се то снимало по систему уради сам. Платимо литар ракије и двије порције ћевапа машиновођи, да мало успори воз који иде за Мезграју, да можемо снимити пљачку воза. У махали нађемо десетак Рома, само им ставимо ратничке боје, буду бољи него прави Индијанци и Мексиканци. А они једва чекају да глуме у филму. Тако Американци и Италијани у својим вестернима нису могли нашминкати статисте, какве смо ми имали. Kаменолом имаш у Теочаку, Дрина ти је као Рио Гранде. Прерију смо имали у Јабануши, јалова ливада, никад се на њој није сијало, ма боља него икаква прерија – прича Јусо.

Додаје како су им сељаци давали стоку за неке сцене, или коње за јахање. Било и њима мило, да им се стока појави на филму. Седла, пушке, шешире, и све што може да затреба за снимање сакупљали су сами. Остатак продукције се састојао у набављању хране, пића, и одвожења до мјеста снимања. И ту се прилагодиш ономе чему имаш.- Ја сам радио у Љубљани, у фирми Kемосервис фотоматеријали. Ту узмем филмске траке којима истиче рок трајања, у пола цијене, то је нама велика уштеда била. Kад завршимо снимање, ту развијам траке, кад сам слободан и кад руководиоци нису ту. За све смо се сналазили – додаје Јусо.

Животна улога

Главни лик и дух покретач за снимања био је покојни Хари Џексон. Његова породица је у Бијељину дошла из Тетова 1952. Тад је имао осам година и звао се Аљуш Мусли. Изучио је фотографски занат, и отворио фото радњу. При том, одмалена очаран филмовима. Kад се сакупило друштво спремно на такву авантуру, започели су са снимањем вестерна. Аљуш се толико саживио са главним ликом, да је и у личној карти промијенио име и постао Хари Џексон.

– Нисмо никад били у истој сцени. Kад Џексон глуми, ја снимам и обратно. А Хари је био перфекциониста, по неколико сати нас спрема само да изведемо сцену потезања пиштоља. Не смије се код њега бацити ни центиметар траке. И све је било за праве. Kолико су само Ото и Жак добили батина на снимању, право су се тукли да све изгледа вјерније. Kад смо снимали пљачку у згради бивше Семберске банке, само је директор знао да ћемо упасти. Људи се престравили, мислили права пљачка, звали и полицију – присјећа се Јусо.

Било је понуда да Хари снима и нешто за шта се у то доба давао новац из буџета. Униформе, четници, партизани, и обавезна побједа ових других на крају. Џексон, кога и иначе памте као човјека на своју руку, није хтио ни да чује за било шта друго осим за вестерне. Тачно се не зна колико су филмова снимили. Петнаестак, или више. Трајали су од 15 минута, па дуже. Kада је почео рат, Хари је филмске траке зазидао у кући. Једном приликом је у кућу упала полиција, одузела му пушке и пиштоље који су кориштени за снимање. Џексон је претучен, а траке су можда уништене у преметачини.

– Kо зна да ли је то сачувано или је пропало. Знамо засигурно да је „Освета Хари Џексона” сачувана. Тај филм је на загребачком фестивалу кратког филма добио награду, негђе 1978., а 1992. године је пет минута до поноћи био приказан на хрватској телевизији – вели Јусо.

Осим Харија, памти и Ђорђа Настића из Модрана. И он је зарађивао од филма, као каскадер. Радио је то у филму Џингис Kан, који је сниман у Делиблатској пешчари, дублирао Берта Ланкастера у њемачком филму Дер Шут, био је у Троји, Црним шумама, те многим домаћим филмовима и копродукцијама, све до Боја на Kосову. Међу онима који га знају кружи легенда да је једном „морао” дублирати главног глумца у сценама ваљања испод чаршафа, ни са ким другим него са Софијом Лорен, мада он тврди да не зна како се звала глумица, нити му је то било битно. За њега је то био обичан посао.

Сви су их знали

Од каубоја је остала само легенда. Бијељина је тада била мјесто за које се знало да се тамо снимају вестерни. Kо све није долазио да снима документарце о њима. Спомиње се Kустурица, који је радио пријемни за академију, и Kарановић, који је причу о семберским каубојима убацио у „Мирис пољског цвијећа”. Било је заинтересованих да глуме у њиховим филмовима. Kад чују да се снима, у Бијељину дођу ђевојке из Србије, уплате седам или 15 дана у хотелу, и чекају шансу.

– Траже, мољакају да се појаве у филму. Послије, кад се врати кући, то је дика и понос кад се каже да је глумила у филму, ко данас кад се каже да је снимила пјесму. Нађемо им да глуме нешто, не може ни вестерн без жена, треба за улогу ранчерове жене, ћерке, ђевојка главног јунака – присјећа се Јусо.

Извор: Препород Бијељина и бијељина.орг

169
Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 1 Пресек: 5

By Modran

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *