Ово село се налази јужно од Бијељине у близини варошице Јање, а од центра града је удаљено око 12 км. По попису из 2013. године село је имало 1044 становника, од којих се 98,66 % изјаснило према етничкој припадности да су Срби. У односу на попис из 1991. године број становника се у овом селу прилично смањио. Село има православну цркву “Светих апостола Петра и Павла“. Сеоска слава или „молитва“ је „ Спасовдан“. Село има три соска гроба и то “њиве”,”мандаре” и “котлук”. Модран се дијели на засеоке : Горњи, Средњи и Доњи Модран са „махалама“ Букова греда, Kозлучани и Лужани- Лугоње.
Настанак села и његово име
Село Модран се под тим именом у османским дефтерима и пописима прије Бечког рата уопште не спомиње. Међутим, у османским дефтерима из године 1548. спомиње се село Чукојевићи које се налазило тачно на мјесту данашњег Модрана, па се за Модран може рећи да је постојао и прије Великог Бечког рата, али под другим именом. На мјесту данашњег Модрана је још у античко доба постојало неко насеље. О томе нам свједочи археолошки налаз велике оставе римског новца (око 20 кг), која је пронађена у овом селу и у којој посљедњи примјерци потичу из времена владавине римског цара Грацијана (375-383. г.н.ере) (Бојановски,1981: 155). Поред тога село се помиње под именом Лужани 1458 г. у Угарским изворима као дио теочанске административне јединице.Пошто и данас постоји дио села под овим именом можемо закључити да се ради о данашњем Модрану.
У Великом Бечком рату је село Чукојевићи било потпуно уништено, а Семберија опустјела-остала без свог ранијег становништва. Након успоставе „Београдског мира“ 1739. године, нови османски бегови који су добили посједе у Семберији почели су са насељавањем скоро потпуно пусте Семберије православним становништвом. Тада су Срби из Црне Горе и источне Херцеговине подигли поновно ово село на темељима некадашњих Чукојевића. Они су се ту доселили као кметови и чифћије на посједе гази Мехмед-паше Фидахића, мутесарифа Зворничког санџака. Раније име Чукојевићи ово село је носило по старој бијељинској беговској породици на чијем се тимару налазило прије Бечког рата. Њен најпознатији члан био је Алија-бег Чукојевић који се спомиње као јунак у попису босанских спахија из 1711. године. Он је учествовао у бици на ријеци Пруту гђе се сукобиле османска војска са руском војском коју је предводио цар Петар Велики. Ова се битка завшила великом побједом Османског царства, а руски цар Петар Велики је био заробљен заједно са својим бољарима од стране дијела османске војске коју су предводили Хасан-бег Ченгић и Алија-бег Чукојевић! Село Модран је своје ново-данашње име добило по ријечици Модрану која протиче кроз њега. (ријечица Модран се назива и Јања). По попису из 1864. године ово је село имало 56 кућа са 342 становника.
Предање о настанку села и поријеклу становништва
Народна предања говоре да су први насељеници који су се доселили на посједе Мехмед-бега Фидахића на мјесту данашњег села затекли „ све обрасло у густу шуму и грмље да ока не видиш“. По народном предању село је прије 150 година имало само 17 кућа. Највећи број данашњих породица је насељен у село прије 6 – 7 генерација. Први који су се населили била су три брата који су на позив Мехмед-бега дошли из Црне Горе, од којих је један био поп, а друга два су се звали Теофил и Зарије. Од њих данас у селу потичу породице: Попадићи, Теофиловићи звани Толовићи и Зарићи, које славе Никољдан. Након њих су се у село доселили Гајићи, који славе Јовањдан, који су дошли из Црне Горе и Миличићи, који славе Јоакима и Ану, који су дошли из источне Херцеговине. Микановићи, који славе Јовањдан, доселили су се из Херцеговине. Дошла су три брата – Микан у Модран, Перко у Глоговац и Андрија у Пучиле. Kајмаковићи, који славе Јовањдан, дошли су из Црне Горе, из Пиве, гђе су се презивали Војиновић, Аврамовићи који славе Јовањдан, од којих су настали Цвјетиновићи, и Перишићи су дошли из Црне Горе из Пиве, гђе су се такође презивали Војиновић. Укупно су дошла четири брата, два у Модран, трећи у Балатун и четврти у Kозлук. Чубићи су се доселили из Црне Горе са Kорита на Дурмитору. Глигићи, који славе Ђурђевдан, су потомци неког Глиге који се у Модран доселио из Херцеговине са четири сина. Божо је остао у Модрану, други син је отишао у Батковић, трећи се населио у Љесковцу, а четврти је побјегао у Србију, пошто је на вашару у Јањи убио муслимана („турчина“). Миловићи су се доселили из Херцеговине, Матковићи звани „Ере“, који славе Јовањдан, дошли су из Херцеговине из околине Невесиња, Трифковићи, који славе Ђурђевдан, су дошли из Херцеговине и Трифковићи, који славе Ђурђевдан, су дошли из Херцеговине.Више породица се населило у Модран из осталих семберских села, са Мајевице, из сјевероисточне Босне, као и из Србије, сви они имају црногорске коријене. То су сљедеће породице: Трифковићи, који славе Ђурђевдан, су дошли из Витинице, Маријановићи, који славе Стјепањдан, су дошли из Сухог Поља, Миљевићи су дошли из Обријежи, Ристићи, који славе Јовањдан, су дошли из околине Прибоја, Мијатовићи, који славе Никољдан, су дошли из Србије и Цвјетиновићи, који славе Јовањдан , су дошли из околине Ужица. Махала Kозлучани је насељена 1862, године када су ту били пресељени Срби из села Kозлука, да би се направило мјесто за муслимане који су били поротјерани из града Сокола у Kњажевини Србији. То су породице: Цвјетиновићи (Аранђеловдан), Тодоровићи (Јовањдан), Стевановићи (Јовањдан), Танацковићи (Ђурђевдан), Васићи (Јовањдан) и Ивановићи (Ђурђевдан). У Модрану живи више породица које тачно не знају своје поријекло, али знају да су се њихови преци доселили из Црне Горе и Херцеговине, а то су: Млађеновићи (Никољдан), Деспотовићи (Срђевдан), Солаковићи (Никољдан), Kрсмановићи (Јовањдан), Пантићи (Јовањдан), Парађеновићи (Јовањдан), Митровићи звани Несторовићи (Ђурђевдан), Настићи (Срђевдан), Станићи (Никољдан), Васиљевићи (Стјепањдан), и Ђурићи (Ђурђевдан).
До почетка 20. вијека у Модрану је било 12 кућа у којима су живјели Бошњаци-муслимани. Сви муслимани су се 1903. године из Модрана преселили у Јању.
О аутору: Сауду Грабчановић
Рођен у Бијељини, 10.09.1952 године. Основну и средњу школу завршио у родном граду, а за РТВ механичара студира у Београду до 1973. Послије Београда сели се у Винковце гђе завршава вишу машинску школу 1983 године. Рат га је помјерио до далеке Њемачке, у граду Нüрнбергу /Аугсбургу гђе се стационира 1993 године. Радио је у Лоеwе опта, Метз, Грундиг, Телефункен, Пхилипс, Норд Менде, Блаупункт, Сцхнеидер, Сонy фирмама све до своје пензије. Садашњи статус: пензионер ( активни још ради електронику – профи и пише историју – у доколици)… Најдражи хоби: Историја( у слободном времену).
569