Носталгија

НОСТАЛГИЈА

Као ласта кад клоне у лету,
Па не може дограбит´ се југа,
Тако моја малаксала душа,
А срце ми обавила туга.

У том туђем и сипљивом граду,
Гдје на небу звијезде не сијају,
Гдје се нижу само магле сиве,
Мисли лете моме родном крају.

Будна сањам лијепу Семберију,
Равна поља, макове румене,
А јецај се отргне из груди
Кад оживим драге успомене.

Гдје је комад мога неба плавог,
Бистра ријека и њени жубори,
Гдје су моје баште процвјетале
И босиљка мирисног бокори?

Гдје је моја врба поносита
У сокаку гдје сам срећна била,
Гдје је сантрач Гајскога бунара
Одакле сам воду доносила?

Гдје су фруле вриједних чобана
На испашу кад тјераше стада,
Гдје су звона младих јагањаца,
Гдје мириси кошених ливада?

Гдје је бехар процвалих трешања,
Гдје су моје мушмуле узреле,
Гдје су жуте дуње мирисаве –
Драгог оца руком калемљене?

Гдје су моје булке почешљане,
Гдје је моја упаљена лила,
Гдје су моје свеске с петицама –
У Модрану све сам оставила.

Ничег нема у овоме граду,
Само туђе сивило царује.
Душа моја, ласта малаксала
Нико њене вапаје не чује.

Носталгија шуми дамарима,
Будна чекам зоре у свануће,
У мислима видим мајку стару
Брижно чека испред родне куће.

Зорка Чордашеви рођ. Аврамовић

Share on Facebook

Post on X

Follow us

Save