Фото:Аврамовић Горан
Једно дијете у срцу те носи и пише ти пјесме римоване, да у свијету о теби се чује село моје, вољени Модране. Можда никад ни слутило ниси да ћеш једном опјевано бити, да у крилу једно чедо њишеш које ће се тобом поносити. О теби се на далеко чује гдје год душа пјесничка одише, куд год кренем у срцу те носим од живота ја те волим више. Кад у оку суза ми заискри и кад тешко буде ми у души, мале ријеке Модрана се сјетим како тихо равницом пјевуши. Сву љепоту твоју сам понијела све лептире, грлице и свице, златно класје, жуте сунцокрете моје плодне семберске равнице. И вечери кад попци зацврче Мјесец с неба уозбиљи лице, шуњасмо се твојим сокацима да идемо красти лубенице. И вериге са огњишта старог драгу мајку како сједи сама, нас покрива, брижно пређу преде та ми слика вјечито остала. И вирове под јасеном старим док је љетња жега голицала, с чобанима напајала стадо и сеоском дјецом се купала. И још многе драге успомене у царство су смјестили те рима, једно дијете поноси се тобом и носи те у својим њедрима. Једно дијете по свијету ти лута од туђине већ уморно давно, једва чека да се теби врати о, Модране, моје село равно! З.Ч
391
