Родном селу

Једно дијете  у срцу те носи 
и пише  ти пјесме римоване, 
да у свијету о теби се чује 
село моје, вољени Модране. 
Можда никад ни слутило ниси 
да ћеш једном опјевано бити, 
да у крилу једно чедо њишеш 
које ће се тобом поносити. 
О теби се на далеко чује 
гдје год душа пјесничка одише, 
куд год кренем у срцу те носим 
од живота ја те волим више. 
Кад у оку суза ми заискри 
и кад тешко буде ми у души, 
мале ријеке Модрана се сјетим 
како тихо равницом пјевуши. 
Сву љепоту твоју сам понијела 
све лептире, грлице и свице, 
златно класје, жуте сунцокрете 
моје плодне семберске равнице. 
И вечери кад попци зацврче 
Мјесец с неба уозбиљи лице, 
шуњасмо се твојим сокацима 
да идемо красти лубенице. 
И вериге са огњишта старог 
драгу мајку како сједи сама, 
нас покрива, брижно пређу преде 
та ми слика вјечито остала. 
И вирове под јасеном старим 
док је љетња жега голицала, 
с чобанима напајала стадо 
и сеоском дјецом се купала. 
И још многе драге успомене 
у царство су смјестили те рима, 
једно дијете поноси се тобом 
и носи те у својим њедрима. 
Једно дијете по свијету ти лута 
од туђине већ уморно давно, 
једва чека да се теби врати 
о, Модране, моје село равно! 
З.Ч
   
Једно дијете  у срцу те носи 
и пише  ти пјесме римоване, 
да у свијету о теби се чује 
село моје, вољени Модране. 
Можда никад ни слутило ниси 
да ћеш једном опјевано бити, 
да у крилу једно чедо њишеш 
које ће се тобом поносити.
AI
211
Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 2 Пресек: 5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *