Често сањам моје село равно у туђини па ми суза крене, родни крају, отишла сам давно ал´ још чувам драге успомене. Сањам твоје високо јасење и мој сокак у дебелом хладу, Модран ријеку што тече кроз вене често уздах и сузу искраду. Сањам оца калеми јабуке чим сњегови почну да се топе, драгу мајку како шири руке и бакине у авлији стопе. А под стрехом сањам ластавицу. Пробудим се, сузе ми на лицу. Зорка Чордашевић рођ. Аврамовић
170Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 0 Пресек: 0