Често сањам моје село равно
у туђини па ми суза крене,
родни крају, отишла сам давно
ал´ још чувам драге успомене.
Сањам твоје високо јасење
и мој сокак у дебелом хладу,
Модран ријеку што тече кроз вене
често уздах и сузу искраду.
Сањам оца калеми јабуке
чим сњегови почну да се топе,
драгу мајку како шири руке
и бакине у авлији стопе.
А под стрехом сањам ластавицу.
Пробудим се, сузе ми на лицу.
Зорка Чордашевић рођ. Аврамовић
Ai
499 
