Народна ношња у Семберији представља симбиозу динарског и посавског типа ношње. Испитивањем су утврђене три фазе у развоју ових ношњи. Прва фаза обухвата период од првог светског рата. Ову фазу у мушкој ношњи карактеришу чакшире са широким туром и кратким ногавицама, тозлуци, гуњ, око појаса кожни силај и тканица, а на глави фес омотан шалом. У женској ношњи карактеристичне су широке и дуге кошуље са углављеним рукавима ношене без прегаче, горњи хаљеци израђени од вуне, на глави марама од домаћег платна. Друга фаза обухвата период између два рата. Њу карактерише усвајање куповног материјала за израду горњих хаљетака. У мушкој ношњи усвајају се делови србијанске ношње: »фермен«, »копоран«, уске чакшире. Летња мушка ношња, гаће са широким ногавицама и дуга кошуља, која се носи преко гаћа, представљају основне делове мушке ношње, која је ношена кроз све три фазе у летњем периоду, а код сиромашног становништва и као зимска ношња. Женску ношњу друге фазе карактерише скраћивање кошуље; почињу се носити прегаче и то најпре вунене, домаће израде, а затим шивене прегаче од куповног материјала, а као горњи хаљетак улази у употребу кожух. Трећа фаза обухвата послератни период, који карактерише постепено напуштање народне ношње, тако да данас мушку народну ношњу носе још само старији људи, и то као свечану. Старију мушку ношњу, прве фазе, могли смо одредити само на основу сећања казивача и ретких сачуваних фотографија. Женска ношња, односно поједини њени делови, више је у употреби. Задржала се најчешће кошуља и кожух, и то код старијих и сиромашних особа, као свакодневна ношња, док млађе жене, ако уопште облаче народну ношњу, чине то само у свечаним приликама.
У току испитивања успели смо да утврдимо и неке врсте традиционалног народног накита, али овакав накит се више не носи ни уз народну ношњу.
Изворни текст:Радмила Кајмаковић “Етнолошка истраживања у Семберији” до 1970 г.
204