Ово село се налази југоисточно од Бијељине, а од центра града је удаљено око 4 км. По попису из 2013. године ово село је имало 382 становника, од којих се 97,38 % изјаснило према етничкој припадности да су Срби. У односу на попис из 1991. године број становника у овом селу се повећао за два пута. Село нема своју цркву и припада Бијељинској парохији. Сеоска слава или „молитва“ је прва неђеља по „ Ђурђевдану“. Село Голо Брдо има заједничко гробље са Ћипировинама.
Настанак села и његовог имена:
У османским дефтерима и пописима прије Бечког рата ово се село уопште не спомиње. Село под тим именом настало је много година након Београдског мира и 1739. године. Своје име је највјероватније добило по узвисини-брежуљку на којем се налази. Након Београдског мира, османски бегови који су добили посједе у Семберији почели су са насељавањем и околине града новим становништвом. И ово село су населили досељеници из Црне Горе и источне Херцеговине, који су се доселили као кметови и чифћије на посједе Мехмед-паше Фидахића, мутесарифа Зворничког санџака (санџакбега- његови потомци су бијељински Пашићи).
Предања о насељавању села и становништво:
По народном предању у овом је селу некада било само 7 кућа. Први су се у село из Црне Горе доселили Лазићи који славе Стјепањдан. Цацановићи, раније Чурћићи, који славе Ђурђевдан, дошли су из Херцеговине, од Цацановића су настали Алексићи. Јелачићи, који славе Kљимундан, су дошли из Брда у Црној Гори, Јовановићи, који славе Никољдан, су дошли из околине Требиња, Ивановићи који славе Јовањдан, су дошли из околине Сребренице и Лазићи, који славе Лучиндан, су дошли из Пучила.
147