Велики раскол (шизма) из 1054. године један је од преломних тренутака у историји цивилизације. Како бих ти помогао да овај текст изгледа прегледно, професионално и стилски уједначено, проширио сам постојеће тезе кључним историјским контекстом и исправио неколико техничких грешака (попут назива за Филиокве).

Ево комплетно обликованог и допуњеног текста који је спреман за коришћење.

Велики раскол (1054): Подела хришћанске Цркве

Раскол из 1054. године, познат и као Велики раскол или Издаја заједништва, представља догађај којим је јединствено хришћанско тело подељено на два главна правца: Римокатоличку (Западну) и Православну (Источну) цркву. Иако се ова година узима као званична прекретница, подела је била последица вековима нагомилаваних политичких, културних и теолошких разлика између Рима и Константинопоља (Цариграда).

Главни узроци и аспекти поделе

• Углед и примат римског епископа: Римски папа је изводио свој апсолутни ауторитет из чињенице да је наследник Светог Петра, захтевајући врховну власт над целом Црквом. С друге стране, источни патријарси, на челу са цариградским, сматрали су папу “првим међу једнакима” (primus inter pares), верујући да се одлуке морају доносити заједнички, путем васељенских сабора.
• Теолошки спор о Светом Духу (Филиокве): Западна црква је у Симбол вере унела додатак Filioque (латински: “и од Сина”), тврдећи да Свети Дух исходи и од Оца и од Сина. Источна црква је ово сматрала изменама изворне догме донете на саборима, држећи се учења да Свети Дух исходи искључиво од Оца.
• Литургијске и обредне разлике: Спор се водио и око практичних питања — Запад је користио бесквасни хлеб за евхаристију (причест) и наметнуо обавезан целомудрије (целибат) за све свештенике, док је Исток задржао квасни хлеб и дозволио брак свештенству пре рукоположења.

Римокатоличка црква (Западна црква)

Са око 1,3 милијарди верника, ово је најбројнија хришћанска заједница на свету, која је дубоко обликовала историју, уметност и право западне цивилизације.

Основни подаци и организација

• Верски поглавар: Папа (римски бискуп), који управља из Ватикана и поседује догму о папској непогрешивости када говори ex cathedra (о питањима вере и морала).
• Главни верски објекат: Архибазилика Светог Јована Латеранског у Риму (званична катедрала римског бискупа), иако је Базилика Светог Петра у Ватикану најпознатији центар моћи.
• Календар и језик: Користи се грегоријански календар (уведен 1582. године). Званични језик Свете Столице је латински, иако се литургије од Другог ватиканског сабора држе на народним језицима.

Суштина учења: Римокатоличка црква себе види као једну, свету, саборну и апостолску цркву, на чијем челу стоји папа као Христов намесник на Земљи.

Православна црква (Источна црква)

Источна православна црква представља породицу самоуправних цркава које спаја исто теолошко учење, заједнички Свети канони и литургијско јединство, али немају једног врховног поглавара.

Устројство и карактеристике

• Васељенски сабори: Православље свој идентитет темељи на очувању непромењеног учења седам Васељенских сабора и ране Цркве.
• Аутокефалност: Заједницу чине аутокефалне (самоуправне) цркве. Свака нација или регија углавном има своју црквену управу на челу са патријархом или архиепископом.
• Календар: Неке православне цркве користе стари јулијански календар, док су друге прихватиле новојулијански (Миланковићев) календар.

Највеће и најважније аутокефалне цркве

Духовни центар и “први по части” међу православним поглаварима је Васељенски патријарх са седиштем у Истанбулу (Цариграду), који има улогу координатора, али нема административну власт над осталим црквама.