Витештво није само за мушкарца, оно је пре свега карактер човека и част човекова, исказана у једној речи.
Схватила сам то из разговора са татом, које смо захваљујући мојој повреди, могли да водимо више него што би то био случај у другачијим животним околностима. Стигла сам у своју собу након вишесатне терапије, а после мене пар минута и мој Пријатељ. Kада су ме сместили ручали смо заједно, разговарали, а онда сам чекала тату, рекао је да ће доћи увече.
Нисам знала шта ће бити са мном. Нова клиника, непознати људи, нови режим, нова правила. Често сам у тим сатима самоће мислила о мојој мами. Њеној смрти. Имала је само тридесетосам година када је умрла. Мислила сам о томе зашто је морала тако брзо, тако рано да ме остави, зашто је мој живот тако језив и тежак а имам само двадесетосам година, толико болести, несрећа у породици и то баш мени… Усамљеност од малена. Тата је био тако сам као дечак, без родитеља, одувек. Kад помислим на то његово дечачко срце, које нема одговор ни на једно питање које себи постави, стегне ме у грудима. Огромна туга, коју осећам за њега, а од мамине смрти и за себе. Тужна сам константно. Никада нисам била бесна, ни на живот, ни на маму, ни на околности. Нисам их разумела. Нисам знала како се носи тај терет туге, усамљености, немања никога са киме бих то ћутећи поделила. Нисам имала ни речи да објасним снагу и дубину те невидљиве силе коју сам осећала. И онда се догодила саобраћајна несрећа. Још већи терет. Још веће неразумевање. Туга. Бол.
Татин глас… Чујем га кроз затворена врата. Озарила ме је помисао да је ту. Макар на кратко. Он је био тај са којим сам могла све чак и ћутећи да поделим. Он је био тај са којим сам почела о свему да разговарам. Осећао је мој терет, могао је да препозна процесе у мени јер их је и сам проживео, прихватио, претворио у нешто добро. Мало сам се расплакала, рекла сам да би све било лакше да је мама жива. Било би сигурно боље. Отпертлавао је своје ципеле, слушао ме је, без икаког израза на лицу, подигао је ноге на мој кревет, благо се искривио на један бок и када сам ућутала он је почео. “ Знаш Мајушка, сине мој, окице татино, најгора ствар коју човек сам себи може да уради је да окриви друге за своју судбину. Мало мање опасно, али исто нездраво је када човек сматра, да када је већ довољно одрастао да мисли самостално, да околности које су га задесиле сматра несрећом коју не може да прихвати и да онда кроз цео живот има сигуран изговор, или оправдање, за себе и за цео свет, зашто нешто није успео и да је за тај неуспех, на пример у овом случају, крива смрт твоје маме. Или да за десет година кажеш да си несрећна, остављена, усамљена намргођена жена јер си поломила врат. Говорим ти да што пре престанеш са тиме, да се исплачеш ако мораш, да удахнеш и кажеш себи – ово је мој живот. И немој да ти падне на памет да икада кажеш да ти је за било који неуспех крива мамина смрт. То је грех. Грех је да не разумеш и да не видиш да сам ја одрастао и без Бошка и без Вере, без љубави, без загрљаја, без савета, без новца често. Питао сам се – зашто, али никада нисам мислио да су криви за моје промашаје или незадовољство. Сада је све на теби. Имаш све опције. Мој предлог је да изабереш да будеш стабилна, да будеш смирена и свесна својих нових околности и да од њих направиш свој максимум. Стави тај мач за појас, не води битке са мртвима, прошлошћу, већ заволи оно што је ту пред тобом и види шта ћеш са тим.”
Марија Вребалов Ђорђевић
232