Застрашујућих 11 дана у мају, свијет је гледао паклену кишу над највећим свјетским затворским логором на отвореном, познатијем као Газа. Ошамућени, преживјели док крваре пузали су из рушевина, то су вец́ искусили. Сви знају да ће се ова трагедија поновити. У далеким арапским градовима, као и овђе у Пакистану, људи су суморно гледали неометано телевизијско бомбардовање израелским млазњацима. Али највише што су успјели били су неколико испразних резолуција и неколико немоц́них демонстрација на којима скандирају пароле газецћи израелску заставу.
Шта Израел с девет милиона људи – између половине и трећине становништва Kарачија – чини Голијатом библијских размјера? На другој страни, упркос њиховом невјероватном нафтном богатству, зашто су 427 милиона Арапа пигмеји међународне политике? Арапи (Савјет за заљевску сарадњу) без сумње могу да контролишу оно што се дешава у неколико мискинских земаља попут Пакистана; њихове лидере могу истог момента позвати у Ријад и послати назад с врец́ама пиринча као наднице за послушност. Али пред Израелом – који има готово нула природних ресурса – арапски краљеви и шеици морају да стоје погнуте главе.
Kривите Запад ако желите, а посебно Америку. Међутим, од 2000. до 2019. године наоружање које су Израелу испоручиле западне силе (САД, ВБ, Француска, Шпанија, Њемачка) биљежи високих 9.6 милијарди долара. Али у том двадесетогодишњем периоду исти документ показује да је овај износ засјенило оружје које су исти добављачи продали Саудијској Арабији (29.3 милијарде долара), УАЕ (20.1 милијарда долара), Египту (17.5 милијарди долара), Ираку (9.1 милијарда долара) и Kатару (6 милијарди долара). Па ипак, ово скупо оружје ц́е пружити слабу заштиту ако Израел икада одлучи да поново нападне арапске земље. Иако је коалиција од девет земаља под вођством Саудијске Арабије створила хуманитарну катастрофу у Јемену, она се распада против одрпаних снага Хутија, које подржава Иран.
У реду, онда окривимо Палестину за несретно арапско нејединство. У овоме има истине: Арапи су заиста жестоко подијељени. Али кад нису били? Отприлике , период од 634. до 750, једини је период у хисторији када су били уједињени. Затим, након што је Насер побиједио у Суецком рату против Британије, Арапи су се поново краткорочно ујединили, еуфоричан тренутак. Али, ово јединство није учинило ништа да спријечи њихов одлучујући пораз у арапско-израелском рату 1967. године, оном који је заувијек промијенио границе. И док би пријатељи и активисти за Палестину – укључујуц́и и мене – вољели да виде како Фатах и Хамас смањују јаз разлика, то ипак ништа нец́е суштински промијенити.
Тајна снаге Израела није скривена у његовом наоружању. Умјесто тога, ова држава која се још увијек шири и још увијек је колонизаторски апартхејд, користи исту моћ која је омогуц́ила шаци Енглеза из 18. стољећа да колонизирају читав индијски потконтинент. Подсјетимо се да, владајуц́и над 200 милиона старосједилаца током 250 година, Британија ни у једном тренутку није имала више од 50.000 бијелих војника на индијском тлу. Иако су им бољи пиштољи и топови дали предност, заправо, њихово стварно и не баш тајно оружје, било је много јаче.
То оружје је био систем организоване мисли заснован на рационалном и секуларном/свјетовном приступу животу, савременом систему правде и новом скупу друштвених односа. Ово је одржано и унапријеђено образовањем из доба просветитељства које је одбацило учење напамет списа, било овосвјетских или оносвјетских, већ се фокусирало на вјештине рјешавања проблема користец́и систематско, научно размишљање. Изумивши модерна средства комуникације попут жељезнице и телеграфа, забачено острво у Сјеверном мору могло је загосподарити царством над којим Сунце никада не залази.
Укратко, империјална освајања показала су да ум царује, снага кладе ваља – горка истина која је временом постала још горча. Али гђе се производе мозгови? Очигледно у матерници, али и у школама, колеџима и универзитетима гђе се ум обликује и изоштрава. Стога ових дана сви брује с истом мишљу: поправите образовање, јер то ц́е избалансирати друштво, увелико умањујуц́и или можда окончавајуц́и неједнакости моц́и.
Ах! То је много лакше рец́и него учинити. Имати зграде и учионице с наставницима једно је, а извучи потенцијал из ученика је потпуно друго. Арапске земље су са својим огромним богатством изградиле импресивне универзитетске кампусе с добро опремљеним лабораторијама и добро опремљеним библиотекама. Чак су увезли професоре из Америке и Европе. Ипак, без већих резултата. То је зато што су начини учења одувијек исти – и само се мало, ако баш мора, мијењају.
Једнако као и Пакистан, који у стопу прати арапски модел, заједно са абајама и џубама. Ниједан универзитет овђе нема књижару, центар за студенте који бруји од отворених дебата и дискусија или кино. Тражење филозофа или висококвалитетног математичара бит ће узалудно. Вец́ 20 година радови и докторати се махнито објављују. Али мишљења сам да би многи одликовани „истакнути национални професори“ Пакистана, са стотинама истраживачких публикација, били оцијењени као неприкладни за предавање у елитној израелској средњој школи због недостатка стручности.
Проблем није у генетици – Арапи имају блиставу прошлост и вјероватно су једнако паметни као и Ашкенази Израелци. Али ове двије групе имају различите односе према успјеху и различите узоре. Дијете Ашкеназа жели да буде Алберт Еинстеин, Ниелс Бохр, Јохн вон Неуманн, Георге Wалд, Паул Самуелсон, Гертруде Елион, Ралпх Лаурен, Георге Сорос или хиљаду других таквих имена која испуњавају уџбенике из физике, филозофије, технологије, медицине и бизниса. Упоредите ово с арапским ђечаком који жели да буде Салахуддин Ејјуби и пакистанским младићем који сања да постане Ертугрул Гази, који јаше коња. Не зна за Абдус Салама, нашег одбаченог нобеловца.
Живимо у суровом свијету који, наравно, морамо дати све од себе да учинимо мање суровим и хуманијим. Али стварање социјално праведног свијета захтијева много више од осуде насилника и плакања са потлаченима. Умјесто тога, слаби се морају ојачати. Та снага не потјече од нафте или нуклеарних бомби. Умјесто тога, она извире из људских умова, али само кад се тај врхунски дар природе на одговарајуц́и начин подучава и обучава у систему секуларних/свјетовних вриједности који његује и награђује логичко размишљање, пропитивање и креативност.
Иувора:dialogos.ba
73