Од како зна за себе, Семберија зна и за поплаве. Лијепа и плодна равница има иза леђа планински масив Мајевице, одакле у току сваког кишног периода, вода хита низбрдо у загрљај долине, а испред себе двије велике ријеке, Саву и Дрину, које често нису у стању покупити и одвести даље сву ту воду, па се изливају. Тако се на овом комаду земљине коре преплићу земља и вода, љепота и мука, радост и туга, чисто небо и дубоко блато, а сунце, које се огледа у зеленој Дрини, потоне зачас у страву разјарене бујице која носи све пред собом.
У хроникама овога краја забиљежене су многе веће и мање поплаве, које су увијек узимале свој данак. А сви се слажу да је најгоре било у октобру 1896. године, кад је дошла Дрина од бријега до бријега и потопила све – села и градове, брда и низине, све до високих планинских кота. Од Вишеграда па до Бијељине све је било под водом, као да се небо излило. Забиљежио је то и наш нобеловац Иво Андрић у роману “На Дрини ћуприја”, као велики поводањ, кад је цио Вишеград био у води, а чувени мост Мехмед-Паше Соколовића није се уопште видио, јер је водени талас читав метар био изнад највише тачке капије на средини моста. Становништво Вишеграда је побјегло на брда, али је доста људи страдало. Поплава се, као море, проширила дуж цијеле обале Дрине, до првих већих узвишења, а у Семберији су изнад воде били само Обријеж, Хасе и Јабануша. Бијељина је била у води до грла, а у центру града, на Зеленој пијаци, висина воде је била 80 центиметара. Страдали су људи, домаће животиње, куће, магазе, радње, штале, све. Тешко је и претпоставити колика је штета била, ако се зна да се тада зидало углавном черпићем, непеченом циглом, која се у води распадала. Више од половине свих кућа у граду срушено је или више није било за употребу, а страдало је и цијело Ново Село ( тадашњи Франзјосефсфелд), бујица је збрисала Зелену пијацу у центру града, нестали су многи локали и роба која је била у њима, а укупна штета једноставно се није могла израчунати.
Па ипак, чим се вода повукла вратио се и живот. Многима је то била поука да почну градити куће и објекте од цигле, па су почеле ницати циглане, расла је њихова производња, а Ново Село су Нијемци врло поново поново изградили, овај пут од чврстог материјала, који је могао одољети свакој поплави. Аустроугарска власт је почела размишљати о трајнијој заштити од поплава. Радови на уређењу и регулисању водотокова почели су већ 1902. године, а завршени двије године касније, али то није било довољно. Највећи подухват је био прокопавање канала Дашница кроз град, што је за оно доба било право чудо. Кроз Бијељину су у турско доба текле двије рјечице – Дашница и Јањица, које су у кишним периодима редовно плавиле насеље, али и околна села, па је то био приоритет нове власти. Канал је ручно ископан за двије године, од 1905. до 1907. године, у дужини од 24 километра, био је редовно одржаван и његов допринос заштити од поплава, кад је град у питању, био је немјерљив. Ипак, у вријеме његове градње, 1906. године, Семберију је задесила нова, али нешто мања поплава, која је нанијела доста штете. Забиљежено је да су 20. априла те године рјечице Дашница и Модран посјетиле Бијељину, а права ријека је текла Вилмином улицом ( касније Титова, данас Карађорђева). Висина воде у граду је била чак 70 центиметара.
Бијељина је поново потопљена 1925. године, кад су се излиле Дрина, Сава, Модран, Јања и сви канали, па је град поново био под водом. Уз те три катаклизме било је више поплава мањег обима, о којима није остало много писаних трагова, по чему се може закључити да су те мање поплаве биле у овом крају толико уобичајене, да нису завриједиле ни да буду забиљежене. Мјештани насеља поред Дрине, а посебно Јање и Амајлија, навикли су да им сваке двије-три године вода дође у кућну посјету. Али, то није много бихузурило власт, све док поплава није опет дошла до Бијељине и показала да се мора учинити много више да би се убудуће ублажиле посљедице таквих природних непогода.
Посљедњег дана новембра 2010. године, након низа упозорења грађанима, стигла је вијест да су хидроелектране Бајна Башта и Зворник пустиле много већу количину воде него што је очекивано. Бујица је расла, а кад је 2. децембра проток воде премашио 4 хиљаде кубних метара, што је било знатно више од максималног нивоа, није више било спаса. У Јањи је поплављено више од 500 кућа, а висина воде је била преко 50 центиметара. Поплављена су и села поред Дрине, а сутрадан, 3. децембра, вода је почела стизати у Бијељину, поплављен је дио мјесне заједнице Лединци, као и сва села према сјеверу, више од двије хиљаде кућа. Срећом, кад је било најкритичније, киша је престала да пада, па се нису излиле рјечице и водотокови с Мајевице, а некако је саниран насип на Сави код Црњелова, који је ријека већ била пробила. “Одрадио” је своје и канал Дрина-Дашница, и у посљедњи час је избјегнута катастрофа. Чули смо тада много обећања, посебно из Бање Луке, да ће се градити нови насип на Сави и на Дрини, али није учињено ништа. И вода се вратила.
У мају 2014. године небо се провалило над цијелим регионом, а посебно над Босном. Киша је лила данима, биле су то најобилније падавине за цијелих 120 година, од 1892-ге, кад су почела мјерења у БиХ. За 48 сати, 13. и 14. маја, пало је више од сто литара по квадратном метру, у неким дијеловима чак и 150 литара, ријеке су набујале, прорадила су клизишта, катастрофа је погодила хиљаде људи. У Добоју је водена бујица за само шест минута достигла висину од преко шест метара, под водом су се нашли сви градови и села поред ријека, у Семберији је поплављено више од 6.500 кућа и 54 хиљаде хектара засијанх њива. Вода је стигла у Бијељину са свих страна, улицама су текле бујице, а главни градски трг личио је на велико језеро. Нестало је струје, паника је завладала, била је то највећа поплава у више од сто година. Штета у цијелој БиХ процијењена је на више милијарди марака, па је убрзо организована донаторска конференција у Бриселу, за помоћ поплављенима у Србији, Босни и дијеловима Хрватске. Постало је јасно да се не смије више дуго чекати да би се нешто озбиљније учинило. Бијељина је добила кредит Свјетске банке за градњу насипа на Дрини у дужини од 34 километра, и ти радови треба да почну у прољеће 2017. године, а истовремено ће се градити и насип на рјечици Јањи, за који је највећу помоћ донирала Турска.
Та велика поплава накратко је ујединила људе у цијелом региону, како то политика никад није успјела. У Бијељину је прва помоћ стигла из Тузле, Хрватска је послала помоћ Србији, а Србија Босни, почели су стизати камиони из свих бивших југословенских република, Шамцу је први у невољи притекао Градачац, а Приједору Бихаћ, добровољци из Турске пружили су велику помоћ људима у добојској регији и Семберији, штампа је забиљежила да су поплављенима несебично помогли црнци из азилантског центра код Обреновца, због којих су, прије тога, протестовали грађани тог србијанског града, а Кинез је бесплатно дијелио чизме, док су их други трговци у Србији продавали. Исламска заједница Бијељине прва је притекла у помоћ најугроженијим српским селима у Семберији, сви су скочили да учине колико могу. Помагали су једни другима, без обзира на то ко је ко, све док се власт није умијешала, па их поново раздвојила. Посебно се у томе, по обичају, истакао Милорад Додик, који је наредио да РС има свој засебан дан жалости, да паре прима на свој посебан рачун, да се и заједничка несрећа раздвоји на “нашу” и “њихову”. Показало се и да нова, “демократска” власт ништа не чини за грађане, док је неко не натјера, и да је далеко иза својих историјских претходника. Јер, својевремено је Аустро-Угарска изградила канале и насипе, Титова Југославија је све то проширила и уредила, тако да је тадашњи систем наводњавања и одводње био један од најсавременијих у свијету. Нова власт, очигледно, озбиљно се бавила једино сама собом. Резултати су очигледни, и то не само код поплава.
А након свега, нама остаје да се надамо да ће и ти планирани насипи бити саграђени и да ће нас небо и ријеке дотле поштедјети. Ако и не буде тако, ником ништа. Навикли смо, отрпјећемо још који пут.
Пише:Јусуф Трбић
84