Филип Вишњић

Филип Вишњић (1767-1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Трнова, у дијелу села познатом као Вилића гувно. Ослијепивши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама путовао је по читавом Босанском пашалуку, па и даље, преко Херцеговине и Црне Горе, све до Скадра, свуда гдје је публика радо слушала њега и његове гусле.
Поред тога што је био редактор старих пјесама, Филип Вишњић је био и творац нових пјесама. Тринаест пјесама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних песама других певача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса. Нове пјесме о новим догађајима стварали су и други пјевачи у то време, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за песмама које су пјевали о старим временима. Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим песмама.
Вишњић није познавао само српски карактер до танчина. Многи детаљи у његовим пјесмама могу се схватити само ако се има у виду његово познавање муслиманског свијета изблиза, познавање које је у појединим тренуцима прелазило у својеврсну песничку идентификацију с тим свијетом. Вишњић није дао само ликове турских насилника, Фочић Мехмед-аге, Кулин капетана и других, већ је сликао и ликове добрих Турака, какви су цар Мурат или старац Фочо који се очински брину о раји („него паз’те рају ко синове“ – тај необични политички савјет даје цар Мурат својим везирима, на самрти на Косову).
Детаљи о муслиманским светим „књигама инџијелима“, како их пјесник назива, говоре да је познавао и муслиманску духовност. Понекад, чак, та склоност према туђем свијету добија елегични призвук, као, на пример, у дистиху „друмови ће пожељет Турака, а Турака ниђе бити неће“, у којима је у визију будућег ослобођења унесена носталгична перспектива пораженог непријатеља.
Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у слободну и пркосну Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове пјесме, али је непосредни додир с устаничким збивањима био тренутак његовог рађања као пјесника. Раније је лутао по земљи, пјевајући пјесме од старине, а сада се налазио на мјесту гдје се стварала историја. Дружећи се с устаничким војводама и устаницима, скупљао је материјал за своју поезију и постао својеврстан епски хроничар славног устаничког времена. Живио је највише у близини дринског бојишта, а понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пјева Сима Милутиновић у својој „Сербијанки“ (песма „Дика слијепаца“). Његове пјесме и пјевање су куражили устанике прије бојева и помагали им да лакше преболе ране после битака.
После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву, које носи име по њему. У овом селу је живио на сличан начин као и прије устанка, али у сасвим другачијим друштвеним приликама – наставио је да пјева публици по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната. Али сада је његов репертоар другачији од оног какав је био прије српске револуције – у њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
У манастиру Шишатовцу 1815. године срео се са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама – четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког и тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада, односно, како је стварао пјесме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко их је предводио, гдје су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд. Већ 1816. године Јернеј Копитар, коме је Вук посветио „Пјеснарицу“ из 1815, у приказу ове збирке у листу „Винер алгемајне литературцајтунг“ издваја Вуковог пјевача Филипа Вишњића. Копитар је и први који је указао свијету на велику сродност српских епских пјесама са Хомеровим дјелом и на сродност српског „слијепог рапсода“ са Хомером.

Споменик на мјесту рођења великог Филипа Вишњића

Вишњићеве пјесме делимо у двије групе – пјесме о догађајима којима није лично присустововао, него су се приче о овим догађајима преносиле са кољена на кољено и пјесме о догађајима чији је свједок био лично.
У првој групи су најзначајније пјесме: „Почетак буне против дахија“, „Бој на Чокешини“, „Бој на Салашу“ и „Бој на Мишару“. Највећи домет Вишњић је постигао у великој пјесми „Почетак буне против дахија“, која представља основицу његове устаничке епопеје. У овој пјесми, као и у осталима, осјећа се недодирљивост народне снаге, неиздрживост превратничког, револуционарног замаха који као вихор руши све препреке испред себе.
Из друге групе пјесама издвајају се следеће: „Бој на Лозници“, „Кнез Иван Кнежевић“, „Милош Стоићевић“ и „Мехо Оругџић“ и „Хвала Чупићева“.
Пјесме из прве скупине су умјетнички више дограђене, прије свега „Почетак буне против дахија“ и први дио пјесме „Бој на Мишару“, док се у другој скупини истиче пјесма особене вриједности и значаја о кнезу Иви Кнежевићу.
Вишњићеве устаничке пјесме пружају цјеловиту слику епохе, с јасно уоченим основним правцима кретања, снажно издвојеним покретачима и носиоцима догађаја, као и мноштвом појединости из свакодневног живота. Тим пјесмама често смета хроничарска развученост, гомилање чињеничке грађе, једноличност нарације, али за узврат, у њима се осјећа пјесникова непосредна присутност, његов лични однос према догађајима и личностима, као и нека готово журналистичка актуелност и живост у његовом излагању.
Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Петру II Петровићу Његошу, са којим га и иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну пjесму, са снажним индивидуалним обиљежјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне пјесме и Његоша.
Филип Вишњић је, поред Кнеза Иве од Семберије, чувар штита на грбу Града Бијељине, а по њему име носи и једно од три највећа признања града Бијељине – Медаља „Филип Вишњић“ која се додјељује за општепризнати рад и дјела која су од посебног значаја за Града у области умјетничког рада и стваралаштва, образовања, науке и културе уопште.
По њему име носе Гимназија и Библиотека у Бијељини испред које је и споменик Вишњићу. У Гимназији се чува и велики бронзани рељеф са представом Филипа Вишњића који, сједећи на троношцу, пјева жени с дјететом у наручју и младожењи са невјестом. Рељеф је Гимназији поклонио Михаило Пупин, поводом стогодишњице Вишњићеве смрти. У писму које је пратило рељеф, Пупин је, између осталог, рекао и ово: „Ја сам Вишњићеве песме упознао још у моме детињству и ниједна успомена из тога доба није дубље урезана у мојој души од те успомене. Вишњићево име и његове песме треба да се рано урезују у душу наше омладине, јер те песме дишу најчистијим духом, па зато мислим да плоча са његовим ликом треба да се смести у гимназији која ће носити његово име.“
Рељеф је дјело једног од тада највећих југословенских скулптора, Хрвата Рудолфа Валдеца, који је и сам био одушевљен Филиповим пјесмама.
Пјеснику у част одржава се једна од двије највеће културне манифестације у Бијељини – „Вишњићеви дани“, а српски Хомер је једна од бројних спона града Бијељине са сусједним општинама Шид и Угљевик.

(При изради текста коришћени су подаци прикупљени из више извора са интернета)

205
Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 0 Пресек: 0

By Modran

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *