Кад су богови ходали шумама: Како је стари Перун преживео у српском православљу
Срби, као и већина других словенских народа, везали су своје поимање Бога, виших сила и конотација о уређењу животног циклуса директно за природу. За наше претке, божанско није било изоловано на неком недостижном небу; богови и силе били су смештени свуда око нас – у старом храсту, извору живе воде, планинском врху, застрашујућој грмљавини и благородној киши. Природа је била живи организам са којим се морало живети у апсолутном складу.
Примањем нове, хришћанске вере, Срби нису преко ноћи избрисали векове сопственог духовног кода. Напротив, стари обреди, заветни односи са боговима и дубоко укорењени обичаји повезани су са Православљем на готово идентичан начин као и у старој вери. Тај феномен, у науци познат као двоверје, омогућио је да се древна словенска духовна суштина одржи све до дана данашњег, скривена иза хришћанских празника и имена светитеља.
Громовник који и даље живи у језику
Најбољи доказ ове жилаве духовне баштине је сам Перун – врховни бог словенског пантеона. Иако су храмови срушени пре хиљаду година, његово име и данас пулсира кроз наш свакодневни живот, језик и топониме:
- Лична имена и презимена: Од Перуна су настала мушка имена као што су Перо, Периша, Перкан, али и бројна презимена која поносно носимо (Перушић, Перковић, Перић).
- Географски појмови: Простор Србије и Балкана препун је места која носе његов печат – од познатог излетишта и језера Перућац, преко брда Перун у Далмацији, па све до разних врхова и узвишења (јер су светилишта Перунова увек грађена на висинама, близу неба).
- Флора и свакодневни предмети: Прелепи плави цвет перуника (богиша) верује се да ниче тамо где Перунова муња удари у земљу. Чак и у предметима попут пердике или перушке (која чисти и „сече” прашину, као што муња чисти небо) осећа се дубоки етимолошки корен старог бога.
Ко је, заправо, био Перун?
У словенској религији, Перун је бог громовник, владар огња, олује и дажда (кише). Он је оличење правде, силе и космичког реда, а његово само име потиче од прасловенске речи која означава удар, прасак или оног који бије (грми).
У индоевропској митологији он дели исти трон са Зевсом и Тором. Као врховни заштитник ратника и владара, Перуну се ишло на најсветлију заклетву – на роту. Руски летописи детаљно описују како је кнез Игор, у присуству византијских изасланика, положио завет управо пред величанственим Перуновим кипом.
Како су га преци замишљали?
Стари Словени су га приказивали као зрелог, моћног мушкарца раскошне и тешке косе, густих обрва и браде којима би, када их протресе, изазивао непогоде. На чувеном кијевском светилишту, његов дрвени идол имао је сребрну (седу) косу и златне бркове, симболизујући моћ, старост и космичку ватру.
Њему је био посвећен четвртак – дан за који се у многим индоевропским традицијама верује да је Громовников дан (у германским језицима Thursday / Donnerstag – Торов дан). Четвртак је и у српском народу дуго важио за дан када се не раде тешки послови у пољу како град не би убио летину.
Прерушавање у светитеље: Како је Перун постао Илија
Када је хришћанство постало званична вера, народ није могао тако лако да се одрекне бога који му доноси кишу и чува усеве од суше. Зато је Перун претрпео својеврсну „мимикрију”. У процесу покрштавања, његове карактеристике су пренете на хришћанске светитеље:
- Свети Илија (Илија Громовник): Најдиректнији наследник Перуна. Народ верује да се Илија вози у ватреним колима по небу и муњама кажњава грешнике, баш као што је то чинио Перун са својом секиром и стрелама.
- Свети Вид (Видовдан): Преузео је део ратничког и светлосног аспекта врховних божанстава.
- Свети Михаило (Аранђеловдан): Као вођ небеске војске и борац против демона, наследио је Перунову ратничку снагу.
Има тога још много… Сваки угао наше традиције, од бадњака, преко славског колача, па до даћа и помана, крије по једну тајну стару неколико хиљада година. Али, о томе ћемо неки други пут – има времена, а срећом, има и мегабајта.
1224