Становништво, села у Семберији и бијељинске спахије прије Великог Бечког рата -

Према релевантним османским историјским документима дефтерима, прије Великог Бечког рата и фаталних догађања везаних за њега, која су трајала скоро пола вијека, Семберија је била јако слабо насељена и број насељених мјеста-села је био јако мали. Према тим дефтерима у тадашњој Семберији је прије Великог Бечког рата, поред касабе Биљене, постојало тек десетак села. Да је Семберија, односно Орлово поље, како се је раније звала, била веома слабо насељено подручје пред Бечки рат, говоре нам данас турски дефтери из тог доба. У околини града се у њима спомиње 18 села :Чукујевићи, Грм, Мирковци, Kузоврат, Батковић, Твртковац, Горња и Доња Рухотина, Томашевац, Попови, Гуњевац, Обровац, Тријешница, Марештица, Гојсал селиште, Црњелово, Бродац и Рача Босанска. Што се тиче спахија-бегова који су тада били посједници земље у Семберији, у попису босанских спахија из 1711. године се помињу и сљедећи бијељински бегови : Алија Чукојевић, Махмуд Лужац, Махмуд Батковић и Дурак Томашевац. И у ранијем списку спахија из априла 1533. и они су били пописани, а за њих је наведено да су из Биљине (стари начин изговора имена нашега града), (Скарић В.:„Попис босанских спахија из 1123 по Хџ. или 1711.године“ Гласник земаљског музеја у Сарајеву 1930.године). Међутим, након 1739. Године, Београдског мира и ослобођења града Бијељине након 20-годишње аустријске окупације, више се не спомињу становници града са оваквим презименима. Ова нам чињеница јасно говори о томе да се у Бијељину након Београдског мира вјероватно није вратила ни једна од беговских породица која је раније у њој живјела. Kао успомена на наведене бијељинске бегове из тог времена остали су нам данас називи неких села у околини нашега града који подсјећају на њихова презимена. То су села : Батковић (зове се по бегу Махмуду Батковићу), Чукојевићи (звало се по бегу Алији Чукојевићу, а данас се зове Модран), Томашевац (звало се по бегу Дураку Томашевцу, а данас зове Патковача) и Лужци (звало се по бегу Махмуду Лужцу, а данас зове Глоговац )! Оваква имена ових села нам недвосмислено говоре да је прије катастрофе Бијељине из 1717. године и аустријске двадесетогодишње окупације која је услиједила, у нашем крају владао обичај да се селима која је насељавала кршћанска раја дају имена по беговима који су били власници земљишних посједа на којима су та села била подизана! Доказ овој мојој тврдњи јесте и податак који је о селу Ченгићима навео Мустафа Грабчановић у књизи „Бијељина и Бијељинци (стр.134). Према предањима, ово је село добило име по Али-паши Ченгићу који је био власник тимара на којем су његови кметови подигли ово село. Данас ниједног од наведених презимена нема у Бијељини нити у околним мјестима. Једино постоји презиме Чукојевић и то у Сарајеву, а носиоци тог презимена за себе тврде да су они старе Сарајлије!

У 16 и 17. вијеку је пољопривреда у Османском царству била доминантна привредна грана, али Семберија у то вријеме за Царство није била превише интересантна. Разлози за то су били веома једноставни и практични. Мала Семберија, иако богата плодном обрадивом земљом, била је у то вријеме мање интересантна јер је Османско царство тада располагало огромним ресурсима првокласне плодне обрадиве земље у Угарској, Ердељу, Славонији, Бачкој, Банату, Срему, Мачви… У току Великог Бечког рата и низа ратова након њега, Османско царство је неповратно изгубило све ове територије. Након губитка ових територија, значај Семберије, Посавине као и Мачве у Србији у европском дијелу Османског царства јако је порастао.Тек након Београдског мира, којим је окончан период великих ратова који је трајао око пола вијека између Османског царства и Хабзбуршке монархије, Семберија је постала веома познати пољопривредни крај. У том се периоду, средином 18. вијека, опустјела Семберија почела поновно насељавати потпуно новим становништвом. Број ранијег домицилног сеоског становништва који је преживио страдања у протеклим ратовима и дочекао досељенике био је миноран. О томе нам данас јасно свједоче предања која постоје код семберских сељака о некаквим старосједиоцима званим „Шијаци“, које су њихови претци затекли у Семберији када су се ту доселили из Црне Горе и Херцеговине. За њих се говорило да су хришћани, али да „скроз другачије зборе у односу на Србе ришћане“ и да „сасма другачије шарају чесницу“ (за Божић) те да су то били некакви „татови широкијех гаћа“. ( Јеремић, „О пореклу“ стр.155). Ова народна предања семберских сељака јасно говоре да је прије Срба, Црногораца и Херцеговаца- „Ера“, који су се доселили у Семберију средином 18. вијека, ту живио народ који је говорио другим језиком. које су Турци називали Власи. Према османским документима који датирају из периода прије Великог Бечког рата, касабу Бијељину, као и један дио околних села, претежно су насељавали босански муслимани а сва остала села су насељавали етнички Власи, народ који је својим језиком и обичајима био врло сличан данашњим Румунима. Један мањи дио ових Влаха се исламизирао. Раније домицилно сеоско и градско становништво се иселило из Семберије у току великих ратова који су се више од пола вијека водили између Османског царства и Аустрије. Такође је један дио тог ранијег становништва страдао у ратним операцијама, као и у епидемијама заразних болести које су пратиле те ратове. Тек један мали дио ранијег влашког становништва дочекао је у својим селима Београдски мир и коначно ослобођење Семберије и Бијељине и касније се стопио са славенским дошљацима. Власи су се претежно бавили сточарством и били су лоши пољопривредници.Тако је у Семберији прије Бечког рата преовлађивало сточарство, док је пољопривредна производња била јако слабо развијена, те су обрадиве повшине биле јако мале. Семберија је у та времена највећим дијелом била покривена стољетним шумама у којима је преовладавао храст лужњак и које нам у својем „Путопису“ спомиње Евлија Челебија. Тадашњи бијељински бегови, као и бегови из околних мјеста, радо су ловили у околним шумама изузетно богатим разним звјерињем, па је наш крај у та времена би познат ловиште.

Препород Бијељина

169
Кликни и оцјени овај чланак
Тотал: 0 Пресек: 0

By Modran

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *