Године 1781. завршен је рат између Аустрије, Русије и Млетачке републике, на једној страни, против Османског царстава на другој страни. Тај су рат Турци изгубили и морали су Пожаревачким миром потписаним 21. јула 1718. предати Аустрији, поред великог дијела Србије, и дио Босанске Посавине са Семберијом и касабом Бијељином. Султанови емисари су три дана безуспјешно покушавали оставити град Бијељину у Османском царству, па се због тога та конференција одужила. Након дужег спорења око Бијељине (од 18. до 30. септембра 1718.) и консултација на највишем нивоу, Бијељина је ипак припала Хабсбуршкој монархији. На крају су Османлије поклекле пред аустријским ултиматумом о наставку рата, па су Бијељину предали Хабзбуршкој монархији. Султан је Бијељину предао Аустријанцима за зеленим столом, иако је они нису држали! Осим Бијељине, Аустрији су припали сви већи босански градови у Посавини: Брчко, Шамац, Босански Брод, Босанска Градишка… Аустријски цар Карло VI је одредио заповједника бродске тврђаве барона Максимилијана Петраша да предводи комисију која треба на терену да проведе разграничење са Османским царством. Петраш је на челу аустријске делегације за регулацију границе прешао у Босну 11. септембра 1718.године из Сремске Раче преко ријеке Саве. Дана 14. септембра 1718. године је у једном шатору на Орловом пољу код Јање,у близини ријеке Дрине , почело службено разграничење два царства. Аустријску делегацију је предводио барон Петраш, док је са османске стране делегацију предводио одински беглербег Мустафа –паша.
Петраш је тада био тешки инвалид, што је била посљедица његовог рањавања под Зворником. Османски је представник, упркос договору из Пожаревца, захтијевао да нова граница иде сјеверно од Бијељине и то пола сата хода од ријеке Саве, ради тога су се ти преговори и разграничење отегли. Преговори о разграничењу су вођени безуспјешно све до 4. Октобра, када је Петраш са својим делегацијом прекинуо преговоре и вратио се назад преко Саве. Прекид разграничења код Бијељине довео је до кризе односа између два царства и пријетње новог рата. Османлије, тешко поражене у рату, биле су присиљене тражити наставак преговора . Преговори о разграничењу су настављени код Бијељине 14. октобра 1718. Године, а уговор о разграничењу је потписан 16. октобра те године. Мустафа-паша је под великим притиском напокон поклекао и предао Бијељину Аустрији. Након тога су обиљежене нове границе на терену. Граница је обиљежавана подизањем хумка или урезивањем полумјесеца на дрвету (на турској страни) и крста (на хабсбуршкој страни). Аустријско гранично повјереништво у топографском одређивању границе није било толико прецизно као Марсиглијево повјереништво, јер је већину знакова поставило спорадично. Према плану разграничења, граница два царства је код Бијељине ишла од Трњака правом линијом до ријеке Модран, локалитета „Мађарброд“. Одавде је граница ишла изнад села Којчиновца, Глоговца и Пучила. Западно од Бијељине је ишла падинама Обријежа, Крушика и Кошарника, а одавде до Велике Обарске, тачније тромеђе села Обарска, Доња Чађавица и Горње Црњелово, остављајући Аустрији појас уз Саву ширине пола сата хода од те ријеке. Након мирног разграничења између двије царевине, аустријске су трупе запосјеле разрушену и потпуно празну Бијељину. У то вријеме је у царевини Аустрији владао закон да муслимани не могу живјети на њеној територији.
Муслимани су могли остати ту да живе само под условом да прихвате католичку вјеру. Нико од Бошњака Бијељине тога времена то није хтио учинити, него су се сви они иселили са свог огњишта у преостали дио Босне. Касаба Бијељина је по други пут у својој писаној историји изгубила своје аутохтоно становништво, које се комплетно иселило из града. Аустријанци у Бијељини граде своју војничку постају и чардаке у које смјештају пограничне трупе . Остатке Атик џамије су католички свећеници након запосједања града у јесен 1718. претворили у католичку цркву, за потребе аустријских војника. Исто онако како су то радили након злочина над тамошњим муслиманима у Мађарској, Славонији, Сријему , Бачкој, Лици,Далмацији…. О тим њиховим недјелима и данас свједоче цркве које су некада биле џамије у : Сл. Пожеги Ибрахим-пашина џамија, у Печуху Касим-пашина џамија, џамија у Ђакову, џамија у Егеру, џамија у Будиму, џамија у Секешфехервару, џамија у Клису….У једном аустријском документу из 1725. године се наводи да је прије рата Бијељина била знаменито мјесто, напредно и богато, а да се сада на подручју града виде само рушевине на све стране, оштећена џамија и хамам, као и рушевине некадашњих пространих и лијепих кула, те остаци турских гробаља. Аустријанци су град Бијељину дјелимично обновили и населили га новим насељеницима тек 1725. године. Аустријанци су тада плански у разрушени и пусти град населили Србе, своје граничаре , ускоке и шајкаше са њиховим породицама. У Бијељину је тада насељено 55 породица српских граничара, 23 породице старих ускока и 7 породица нових ускока. Град је у наредних 19 година био дијелом Хабзбуршке монархиј . Бијељина је добила сасвим другачији изглед и потпуно друго становништво. Нови насељеници град , српски граничари и ускоци, су у то вријеме подигли прву православну цркву у дотадашњој историји града Бијељине. Та је црквица била изграђена од плетера облијепљеног блатом. О овоме постоје записи у документима Митрополије београдске из 1735. године.Већег напретка града Бијељине у то вријеме није било, јер је град сада служио само као последња одбрамбена црта на аустријској граници и као база за будуће војничке походе у новим ратовима против Турака које су Хабзбурзи планирали у будућности. Бијељина је под Аустријом остала све до 1737. године када су је ослободиле бошњачке трупе под командом Гази Мехмед-бега Фидахића. Бијељина је официјелно враћена под јурисдикцију Османског царства Београдским миром из 1739. Године, након чега се у град вратило и сво његово аутохтоно муслиманско(бошњачко) становништво.
175