Нема тог становника семберског и мајевичког краја који не зна причу о возу “Ћири”. Истина, мање је оних који га стварно памте и који су имали то задовољство путовати у њему, а више оних који су приче о “Ћири “ слушали од старијих .
Прича о возу заправо почиње са причом о прузи 1899. године када је у Угљевику отворен рудник мрког угља.
Угаљ до Бијељине и Раче тада је превожен запрегама, што је било споро и скупо. У таквим условима рудник није имао шансу да се развија.
Тек 1916. године, у јеку Првог свјетског рата, Аустроугарска сматрајући да је поразила Србију почиње радове на изградњи пруге која би водила од Угљевика, преко Бијељине, до Босанске Раче. Занимљив је податак, да су за изградњу пруге аустроугарске власти ангажовале и руске заробљенике. Према неким предањима, у Рачи постоји и гробница руских заробљеника који су градећи ову саобраћајницу изгубили животе.
Пруга је завршена 1918. године (према неким изворима и 1917.). Укупна дужина пруге била је 44 км. Ширина колосјека била је 0,60 м. Пруга је у почетку била намјењена за превоз угља у малим рударским вагонетима, а од 1919. у правом смислу је стављена у погон, али сада и за превоз путника. 1921. године врше се радови на прузи и те године прелази на стандардни путнички уски колосјек од 76 цм, тј. на ширину колосјека тадашњих пруга у БиХ.
Изградњом пруге до Раче и станице са утоварном рампом у Угљевику омогућен је већи капацитет отпреме угља, а нарочито онима који су га добијали воденим путем – Савом. То се одразило на нагло повећање производње у 1919. и, поготово, у 1922. години.
До још лакшег и бржег транспорта угља преко Саве дошло је 1927. године изградњом висеће двоужетне жичаре од Босанске Раче до Сремске Раче, дуге 4200 м, са капацитетом 60 тона на сат.. Тако је била омогућена већа испорука угља жељезници, која је тада била рудников главни потрошач. Ова жичара је уништена у Другом свјетском рату и никада није била обновљена.
Мост преко Саве у Рачи направљен је и свечано отворен на Видовдан 1934. године. Оригинално име моста било је “Мост Kраљице Марије”.
Због проширења Рудника “Угљевик” пруга је 1939. године продужена до Мезграје, преко Богутовог Села.
У току Другог свјетског рата, партизани су често, да би онемогућили производњу и транспорт угља, нападали возове и минирали пругу. Накратко, овај крај је и ослобођен 1943. године и партизанска власт је успоставила производњу угља и жељезницки саобраћај. Почетком марта 1944. године јаке окупаторске снаге поново су заузеле Бијељину и Угљевик.
Након повлачења окупатора, уништили су све што се могло уништити. Пруга од Босанске Раче до Угљевика је оштећена, а крак пруге од Модрана (Угљевичког) до Мезграје потпуно је уништен, тако да се морао градити нови.
Одмах послије рата приступило се поправци жељезничке пруге. Kрак пруге од Модрана до Мезграје грађен је до 1. маја 1947. године, јер није било довољно шина, прагова и осталог материјала.
До обнове пруге до Мезграје, откоп угља се обављао само у Угљевику. Сви производни објекти рудника спојени су пругама од 0,60 м колосјека са утоварном рампом на жељезничкој станици Угљевик.
- године довршена је пруга нормалног колосјека Шид – Бијељина, са мостом преко Саве, а у исто вријеме је демонтирана узана пруга Бијељина – Босанска Рача. Сав угаљ који је долазио из Угљевика и Мезграје, у Бијељини се претоварао и транспортовао само жељезницом.
- године затвара се крак пруге до Угљевика. Пруга и даље води према Мезграји и тамошњем копу рудника “Угљевик”.
27.11.1977. године почињу радови на изградњи термоелектране у Угљевику. Није било више потребе за пругом тако да се 1979. године затвара пруга уског колосјека Бијељина – Мезграја. Према подацима нађеним на њемачкој Wикипедији, посљедња вожња се десила 26. маја 1979. године. На тај начин затворила се задња пруга уског колосијека у Европи на којој је обављан путнички саобраћај.
Старији мјештани угљевичког краја памте емотивни растанак са старим Ћиром који је на своју задњу вожњу кренуо из Мезграје . Задњим писком локомотиве поздравио је своје вјерне путнике који су га сузних очију испратили у незаборав.
Затварање пруге имало је за посљедицу да читав Угљевик буде пресељен на нову локацију – садашњи Угљевик, а један број мјештана који су остали на првобитној локацији од тада населе мјесто под новим именом – Стари Угљевик.
Носталгични мјештани овог краја,чланови удружења Kолона ББ, у знак сјећања на Ћиру, а у склопу културне манифестације “Дани Старог Угљевика”, ових дана открили су у његову част спомен таблу на једној од некадашњих успутних жељезничких станица – Модрану.
Постоје и наговјештаји да ће локомотива “83-175” бити ревитализована и постављена у центру Угљевика – малом граду вриједних рудара .
Присјећајући се са сјетом лијепих , безбрижних времена надају се Угљевичани да ће се Ћиро ипак вратити у свој стари завичај, као свједок једног срећног и безбрижног времена, на радост и задовљство многобројних Мајевичана и Сембераца.
Припремила:Снежана Милошевић (infobijeljina.com)
239