За Србе увјек је била част “служити армију” или ти “служити војску”.Тако када би неки младић био проглашен неспособним за служење војног рока то је за ту породицу била велика трагедија и срамота.
Одмах после Другог свјетског рата када је мој отац одлазио у армију ишло се са страхом и зебњеом јер је тадашња Југославија била угрожена и са западних и источних граница.Прославе одласка није ни било.Регрута би из дворишта испратила мајка и млађа браћа и сестре.Служило се дуге двије године војска.
Наравно држава се развијала а војни рок скраћивао.Сада се војска служила осамнест мјесеци,војника је у армију испраћала већа група људи,сада су ту комшије,пријатељи и хармуника.Војник није ишао пјешке на воз у Јабанушу као мој упокојени отац.Сада су регрута са групом младих људи уз пјесму и пиће возила коњска запрега.
У моје време војска се служила годину дана.Аута су превладала на путевима а трактори на њивама.Тако да је сада регрута у војску до воза у Бијељини и до аутобуске станицу возило ауто или више аута.А музика код куће била са појачалима,шатор и мноштво људи.
Данас се не иде у армију,војска се не служи а вишак новца се троши да спремање пунољества.Ето дошла таква нека времена.
Аутор:Г.М.Аврамовић
223