Традиционалан начин привређивања динарског становништва, сточарство, био је, уз врло примитивну земљорадњу, основ привређивања до пред крај 19.вијека. Од стоке гајила су се углавном говеда и свиње. Велики број грла стоке напасао се слободно на огромним комплексима семберске равнице као што је Јабануша, јер је у условима примитивне земљорадње већи део обрадивих површина (једна трећина) остављан необрађен (»да се земља одмори«). Орало се дрвеном ралицом, жело срповима, а вршило се коњима. Аустро-угарском окупацијом, као и насељавањем колониста напредних земљорадника почињу се усвајати савременији методи обраде земље, гнојење, натапање, употреба механизације као што су вршалице са погоном на парну машину. Због све интензивније обраде земље смањују се испаше, а тиме и могућности држања већег броја грла стоке. Данашња слика привреде у Семберији показује једну напредну земљорадњу, у којој поред традиционалних култура, кукуруза и пшенице, повртарство има све већи значај. Наравно да је то довело до губљења традиционалног начина привређивања, тако да су се наша испитивања традиционалне народне привреде могла кретати само у домену меморије најстаријих казивача, као и на основу понеког давно напуштеног материјалног остатка пољопривредних алатки.
Изворни текст:Радмила Кајмаковић
221