Од мистичног огњишта до савременог камина: Потрага за топлином дома
Са проналаском ватре човјек је побједио мрак и хладноћу, а око те прве искре почело је да постоји и огњиште. Оно није било само извор топлоте, већ централно мјесто окупљања, разговора, припремања хране и вршења тајанствених вјерских ритуала. Сакрално и магично, огњиште је одувијек плијенило људску душу и стварало непоновљиву магију заједништва. Код божих и имућнијих људи, оно је током вјекова архитектонски прерасло у раскошан камин, али је дубоко у својој бити задржало исту примарну улогу – остало је срце куће око којег се породица сабира.
Срце српске куће и чувар традиције
Вјековима је код Срба огњиште заузимало централно, готово свето мјесто у дому. Налазило се у самој средини главне просторије, изнад којег често није било плафона, већ се дим слободно вијорио ка крову и излазио кроз баџу. Са гаравог рога или греде висиле су вериге – симбол породичног континуитета и повезаности предака и потомака. На њих се качило посуђе, најчешће бакарни или ливени котлић у коме се крчкала храна, док је у самом пепелу огњишта стријепила пека (или сач) под којом се пекао мирисни домаћи хљеб.
Око огњишта се рађао, одрастао и умирао српски сељак. Породица се ту окупљала, нарочито у дугим, суровим зимским ноћима када би споља завијали вјетрови. Уз пуцкетање дрвета и мирис дима, препричавале су се давне приче, митови и породична предања. Ту, на ниским столицама – троношцима – заједно се туговало и радовало, а тишину би најсвечаније прекидао оштар, узвишен звук гусала. Кроз пјесму гуслара, млађи нараштаји су учили о славној прошлости, цару Лазару, Косову и давно изгубљеним биткама, упијајући кодекс части и преживљавања.
Долазак модерних времена: Смедеревац и „Фијакер“
Овај традиционални начин живота задржао се веома дуго, све до почетка и средине 20. вијека. Након Другог свјетског рата, са таласом модернизације и обнове, огњишта полако одлазе у прошлост. Њих наизмјенично смјењују прво зидани шпорети од цигле, а убрзо затим и култни лимени шпорети на дрва, који су због свог специфичног, издуженог изгледа и закривљених ножица симпатично прозвани “фијакер”.
Еволуција се ту није зауставила. Убрзо је те и такве претече смјенио чувени, непобједиви “Смедеревац” – плехани краљ сваке кухиње који је деценијама хранио и гријао генерације, да би данас његово мјесто заузеле скупље и савременије варијанте попут “Алфе”.
Губитак чари и повратак коријенима
Данас, у 21. вијеку, већина домова посједује централно или парно гријање. Иако је оно донијело несумњив комфор, чистоћу и олакшало свакодневицу, технологија је узела свој данак – дефинитивно се изгубила чар и мистика огњишта. Радијатори су нијеми и хладни на поглед; око њих се нико не окупља, они не причају приче и не окупљају породицу у круг.
Свјесни тог емотивног и духовног губитка, људи у посљедње вријеме пролазе кроз својеврсну носталгичну револуцију. Отуда је посљедњих година примјетан све већи тренд градње камина и отворених ложишта у модерним кућама и викендицама. Човјек модерног доба, уморан од екрана и брзине, под свјесном или подсвјесном жељом тражи управо оно што је имао његов предак – поглед у живи пламен који би у кућу поново вратио ону исконску, истинску топлину дома коју је некада даривало старо српско огњиште.
Горан Миливоја Аврамовић
1207