Са проналсаком ватре почиње да постоји и огњиште као мјесто окупљања,разговора,припењмања хране,вјерских ритуала.Мјесто које плијени и које ствара магију јединства.Тако је било вјивима.Код богатиг људи огњиште је прерасло у камин али је задржало своје мјесто окупљања.
Дуго година код Срба огњиште је било у срцу куће изнад чега није било плафона и висиле су вериге за које се качао посуђ тј. котлић за припрему хране а у самом угњишту била је пека за печење хљеба.Породица се окупљала око офњишта нарочито у дугим зимским ноћима да би се причале приче и предања или да би се слушао гуслар о давно изгубљеним биткама.
Тако је било па до другог свјетског рата и по завршетку истог када се појављују прво зидани шпоретови а касније и лимени који су због свог изгледа прозивани именом “фијакер”.
Убрзо те и такве шпоретове замјениочивени смедеревац па данас скупа алфа.Наравно већина људи данас има централно гријање чиме се дефинитивно губи чар огњишта.Зато од прије пар година примјетна је појава грање камина који би опет пак требао вратити ту топлину доме које је давало огњиште.
247