Фото:Горан Аврамовић
Прија пар година чуо сам мисао да су гробља свједоци живота а не смрти.Да су само мјесто гдје се човјек само сахрањује не би био толико свједочастава о животу заједнице и покојника.Иначе сама ријеч сахрана у суштини значи сачувати нешто у овом случаји људско тијело.Тако “сачувано” тијело чека судњи дан и васкрснуће у вјечни живот.
Поред тога ту је мноштво обреда и пагански обичаја из старе вјере које треба у свему томе анализирати као што је јеџек(тур.храна,нахранити).О јеџеку ћемо нешто касније писати детаљно.
Као дијете сјећам се како би село чуло да је неко напустио овај свијет и преселио се у онај вјечни без бола и патње.Најубичајније закукао би неко из ране зоре за душом која напусти изнемогно и муком живота напаћено тијело.То би била најчешће нека женска особа из саме куће,јаког гласа и велике туге.Касније сам се питао што толико кукамо и наричемо када се заправо селимо у љепши живот и чекамо живот вјечни.
Покојници би били сахрањивани у обичне садуке без украса и ручки.Један од мајстора за израду био је и мој упокојени стриц Радивоје.Крст(крстача би био истесан и изрезбарен од мањег храста и такав би на гробу покојника трајао и по више деценија а потом би га замјенио споменик од сиге а касниије од тераце израђен.Мермер као материјал ће доћ много касније.
Фото:Горан Аврамовић
За душу покојника би се спремала храна.Првобитно свако ко би ријешио да узме хране за душу покојника морао је са собом понијет пртену врећу на којој би сједио и дрвену или алуминиску кашики са којом би јео.Касније дошла је навика да се столови,клупе и посуђе за сахрану скупљају по селу и по завршетку сахране враћају власнику.Тако исто би било за јеџек(даћи,писаћу посебно о томе).
Тијело покојника до гробља су возила запрежна возила кроз каљаве путеве.Живот никад није био лаган само мање или више тежак.Да смрти није живот би био вјечна патња и сложићете се несношива мука.
Аутор:Горан М. Аврамовић
404
