Овај дубок и емотиван текст има одличну основу. Да бисмо га проширили, додаћемо му мало више стилске патине, продубити филозофске и етнолошке мотиве, те пластичније описати сеоски амбијент и обичаје.
Ево проширене и стилски уобличене верзије:
Гробља као чувари живота, а не смрти
Прије пар година чуо сам мисао која ми се дубоко урезала у свијест: гробља су свједоци живота, а не смрти. На први поглед парадоксално, али пуно истине. Да су она само нијема мјеста гдје се људско тијело механички полаже у земљу, зашто би око њих вјековима нарастао читав један космос симбола, записа и обичаја? На камену и у земљи записана је историја једне заједнице, трагови љубави, туге, друштвеног статуса и непоколебљиве вјере.
Уосталом, и сама ријеч сахрана у својој језичкој суштини крије прелијеп смисао – она значи сачувати нешто, склонити га од пропадљивости и заборава. У овом случају, сахранити значи сачувати људско тијело. Тако „сачувано“ у наручју земље, оно у хришћанској традицији не представља крај, већ сјеме које чека Судњи дан и васкрснуће у вјечни живот. Гробље тако постаје тиха чекаоница вјечности.
Између старе вјере и хришћанства: Култ јеџека
Међутим, наш однос према смрти никада није био једнодимензионалан. Он је густ преплет хришћанске догме и древних, паганских обичаја који су преживјели вјекове, маскирајући се у народну традицију. Овај синкретизам захтијева озбиљну етнолошку анализу.
Један од најупечатљивијих примјера тог преплитања јесте јеџек (од турске ријечи која означава храну, храњење). Овај обичај изношења обиља хране и пића на гробља, намјењен за душу покојника али и за поткрепу оних који дијеле тугу, коријене вуче из прастарих даћа и паганских гозби. То је покушај живих да премосте јаз између два свијеста и да кроз ритуално дијељење хране одрже везу са онима који су отишли. О самом феномену јеџека, његовој симболици и начину на који се практиковао у нашем крају, писаћу детаљно нешто касније.
Одјеци дјетињства: Ране зоре и нарицаче
Као дијете, смрт нисам разумио кроз концепте, већ кроз звукове и емоције које би преплавиле село. Сјећам се како би читаво мјесто у трену сазнало да је неко напустио овај пролазни свијет и преселио се у онај вјечни, гдје више нема ни бола, ни туге, ни уздаха.
Најуобичајенији, а уједно и најстрашнији вјесник смрти било је кукање. Све брдске кулисе пробило би нарицање из ране зоре, јаук за душом која је управо напустила изнемогло и муком овоземаљског живота напаћено тијело.
То би најчешће била нека женска особа из саме куће – мајка, сестра или супруга. Био је то глас невјероватне снаге, ношен сировом, исконском тугом која леди крв у жилама. Нарицање је било својеврсни испраћај, посљедњи дар живих који су кроз стихове набрајали покојникове врлине и муке.
Много касније, када су дјечија чуђења замијенила зрела размишљања, питао сам се: Зашто толико кукамо и наричемо, ако искрено вјерујемо да се покојник сели у љепши, праведнији живот и да тамо само чека вјечно васкрснуће? Одговор вјероватно лежи у тој вјечној људској слабости пред растанком; не плачемо ми због њега и његовог новог пута, већ због себе, јер остајемо ускраћени за његово присуство.
Еволуција сеоског знамења: Од храста до мермера
Сама технологија сахрањивања свједочила је о скромности и повезаности човјека са природом тог времена. Покојници су се сахрањивали у обичне, дрвене сандуке (садуке), без икаквих сувишних украса, позлата или металних ручки. Све је морало бити чисто, једноставно и подложно брзом стапању са земљом.
Један од цијењених сеоских мајстора за израду ових сандука био је и мој упокојени стриц Радивоје. Његове руке су са дубоким поштовањем према смрти обликовале то посљедње дјело за своје комшије и рођаке.
Иглед самог гроба мијењао се кроз деценије, пратећи дух времена и доступност материјала:
- Храстов крст (крстача): Прво обележје био би крст истесан и изрезбарен ручно од мањег, једрог храстовог дрвета. Храст, као симбол снаге и трајања, одолијевао би кишама, сњеговима и зубу времена, трајући на гробу по неколико деценија.
- Споменик од сиге: Када би дрво почело да попушта, мијењао би га споменик од сиге – шупљикавог, лаког камена који се могао обликовати сеоским алатима, а који је имао неку посебну, топлу патину.
- Тераца: Касније је наступило вријеме тераце (вјештачког камена, ливеног бетона са грансилатом), која је донијела дуговјечност, али и уједначеност.
- Мермер: Хладни, углачани црни и сиви мермер, као материјал луксуза и модерног доба, доћи ће много касније, бришући ону стару, рустичну и топлу естетику наших сеоских гробаља.
Гробља су се тако, кроз материјале, трансформисала од природних хумки у хладне алеје, али су у својој суштини остала оно што су одувијек и била – највјерније књиге памћења једног народа.
Фото:Горан Аврамовић
За душу покојника би се спремала храна.Првобитно свако ко би ријешио да узме хране за душу покојника морао је са собом понијет пртену врећу на којој би сједио и дрвену или алуминиску кашики са којом би јео.Касније дошла је навика да се столови,клупе и посуђе за сахрану скупљају по селу и по завршетку сахране враћају власнику.Тако исто би било за јеџек(даћи,писаћу посебно о томе).
Тијело покојника до гробља су возила запрежна возила кроз каљаве путеве.Живот никад није био лаган само мање или више тежак.Да смрти није живот би био вјечна патња и сложићете се несношива мука.
Аутор:Горан М. Аврамовић
871