Прија пар година чуо сам мисао да су гробља свједоци живота а не смрти.Да су само мјесто гдје се човјек само сахрањује не би био толико свједочастава о животу заједнице и покојника.Иначе сама ријеч сахрана у суштини значи сачувати нешто у овом случаји људско тијело.Тако “сачувано” тијело чека судњи дан и васкрснуће у вјечни живот.
Поред тога ту је мноштво обреда и пагански обичаја из старе вјере које треба у свему томе анализирати као што је јеџек(тур.храна,нахранити).О јеџеку ћемо нешто касније писати детаљно.
Као дијете сјећам се како би село чуло да је неко напустио овај свијет и преселио се у онај вјечни без бола и патње.Најубичајније закукао би неко из ране зоре за душом која напусти изнемогно и муком живота напаћено тијело.То би била најчешће нека женска особа из саме куће,јаког гласа и велике туге.Касније сам се питао што толико кукамо и наричемо када се заправо селимо у љепши живот и чекамо живот вјечни.
Покојници би били сахрањивани у обичне садуке без украса и ручки.Један од мајстора за израду био је и мој упокојени стриц Радивоје.Крст(крстача би био истесан и изрезбарен од мањег храста и такав би на гробу покојника трајао и по више деценија а потом би га замјенио споменик од сиге а касниије од тераце израђен.Мермер као материјал ће доћ много касније.
За душу покојника би се спремала храна.Првобитно свако ко би ријешио да узме хране за душу покојника морао је са собом понијет пртену врећу на којој би сједио и дрвену или алуминиску кашики са којом би јео.Касније дошла је навика да се столови,клупе и посуђе за сахрану скупљају по селу и по завршетку сахране враћају власнику.Тако исто би било за јеџек(даћи,писаћу посебно о томе).
Тијело покојника до гробља су возила запрежна возила кроз каљаве путеве.Живот никад није био лаган само мање или више тежак.Да смрти није живот би био вјечна патња и сложићете се несношива мука.
Аутор:Горан М. Аврамовић
228